Svemirske misije danas deluju kao vrhunac ljudskog napretka. Rakete poleću, astronauti borave mesecima u orbiti, a planovi za Mars više ne zvuče kao naučna fantastika. Ipak, postoji pitanje koje se retko postavlja naglas. Šta se dešava ako astronaut umre milionima kilometara od Zemlje?
Većina ljudi zamišlja kvar letelice ili eksploziju. Stvarna opasnost je mnogo šira. Srčani udar, moždani udar, infekcija ili ozbiljna povreda mogu se dogoditi i u svemiru. NASA godinama razvija procedure za takve situacije, jer stručnjaci smatraju da je smrt tokom dugih misija gotovo neizbežna.
Najveći problem nije sama smrt. Problem počinje nakon nje. Na Zemlji postoje bolnice, policija, forenzičari i porodica. Na Marsu postoji samo nekoliko ljudi zatvorenih u metalnoj kapsuli, hiljadama sati udaljenih od kuće.
Šta se dešava kada astronaut umre u svemiru?
Ako bi se smrt dogodila na Međunarodnoj svemirskoj stanici, situacija bi bila ozbiljna, ali relativno rešiva. Stanica se nalazi u niskoj Zemljinoj orbiti. Posada bi mogla da organizuje povratak tela u kapsuli za svega nekoliko sati ili dana. Upravo zato ISS nije najveći izazov za svemirske agencije.
Mnogo veći problem nastaje tokom misija koje traju mesecima. Tokom leta ka Marsu nema brzog povratka. Posada bi morala da nastavi putovanje sa telom preminulog člana. U tom trenutku počinje niz medicinskih, tehničkih i psiholoških problema.
NASA u svojim dokumentima navodi da bezbednost živih članova posade ima apsolutni prioritet. Povratak ostataka jeste važan, ali ne sme ugroziti misiju niti živote preostalih astronauta.
To znači da bi u određenim okolnostima posada mogla biti primorana da donese veoma teške odluke. Na Marsu ili tokom višegodišnje misije ne postoji garancija da će telo biti vraćeno na Zemlju. Upravo zato stručnjaci već godinama raspravljaju o scenarijima koji mnogima zvuče jezivo.
Najveći problem nije telo nego ljudi koji ostaju živi
Kada se govori o smrti u svemiru, većina ljudi razmišlja o tehničkim procedurama. Međutim, psihološki aspekt mogao bi biti mnogo opasniji. Tokom misije na Marsu posadu bi činilo svega nekoliko ljudi. Oni bi zajedno živeli, radili i donosili odluke mesecima bez mogućnosti da napuste okruženje.
Smrt jednog člana mogla bi potpuno promeniti dinamiku grupe. Pojavili bi se osećaj krivice, strah i pad koncentracije. U ekstremnim situacijama moglo bi doći do konflikata ili ozbiljnog psihološkog sloma posade.
Upravo zbog toga NASA poslednjih godina sve više proučava mentalnu otpornost astronauta. Stručnjaci smatraju da je emocionalna stabilnost jednako važna kao fizička spremnost. Posada mora biti sposobna da nastavi misiju čak i nakon gubitka kolege.
Dodatni problem predstavlja komunikacija sa Zemljom. Signal između Marsa i Zemlje može kasniti i više od dvadeset minuta u jednom smeru. U kriznoj situaciji pomoć ne može stići odmah. Astronauti bi morali sami da rešavaju većinu problema.
Zbog toga se buduće misije ne planiraju samo kao tehnički projekti. One postaju i veliki psihološki eksperimenti. Smrt jednog člana mogla bi ugroziti celu ekspediciju mnogo više nego kvar pojedinog sistema.
Šta bi se dogodilo sa telom na Marsu?
Trenutno ne postoji univerzalni plan koji bi važio za svaku misiju. Razmatra se više mogućnosti. Nijedna nije idealna.
Jedna opcija podrazumeva čuvanje tela do povratka na Zemlju. To zvuči logično, ali stvara ozbiljne probleme. Prostor u letelici je ograničen. Potrebni su dodatni resursi, a telo mora ostati izolovano od ostatka posade.
Druga mogućnost jeste zamrzavanje tela. Mars ima veoma niske temperature, ali čak ni to ne rešava sve probleme. Dugotrajno skladištenje zahteva energiju i dodatnu opremu. Tokom višegodišnje misije svaki kilogram tereta ima ogromnu vrednost.
Pojedini stručnjaci pominju i kremaciju. Međutim, taj proces troši velike količine kiseonika i energije. U zatvorenom sistemu svemirske baze to predstavlja ozbiljan problem.
Najkontroverznija ideja jeste sahrana na Marsu. Na prvi pogled deluje jednostavno. U stvarnosti izaziva ogromnu zabrinutost među naučnicima. NASA veoma strogo štiti druga nebeska tela od biološke kontaminacije. Ljudsko telo nosi milijarde mikroorganizama koji bi mogli promeniti lokalnu sredinu ili ugroziti buduća istraživanja.
Upravo zato pitanje sahrane na Marsu nije samo moralno. Ono postaje i naučni problem.
Da li telo može da preživi otvoreni svemir?
Filmovi često prikazuju da čovek u vakuumu eksplodira. To nije tačno. Ljudsko telo reaguje drugačije nego što većina zamišlja.
Bez zaštitnog odela dolazi do brzog gubitka pritiska. Tkiva počinju da otiču. Vlaga iz tela postepeno isparava. Temperatura postaje ekstremna, ali smrt ne nastupa trenutno zbog smrzavanja. Mnogo veći problem predstavlja nedostatak kiseonika.
Telo ne eksplodira niti nestaje u nekoliko sekundi. Proces je sporiji i mnogo neprijatniji. Upravo zbog toga stručnjaci detaljno proučavaju kako bi izgledalo očuvanje ostataka tokom dugih svemirskih misija.
Ako bi se smrt dogodila tokom putovanja ka Marsu, telo bi verovatno bilo smešteno u poseban zaštitni omotač. NASA je već razmatrala razvoj sistema namenjenih upravo takvim situacijama. Neki koncepti predviđaju korišćenje spoljne hladnoće svemira za očuvanje ostataka.
Ono što danas zvuči kao scenario iz naučne fantastike postaje realno pitanje. Misije koje bi trebalo da traju dve ili tri godine ne mogu ignorisati mogućnost ljudske smrti.
Problem koji će čovečanstvo uskoro morati da reši
Dugo vremena smrt astronauta bila je povezana sa lansiranjima i nesrećama. Budućnost donosi potpuno drugačije izazove. Prve kolonije na Mesecu i planirane misije na Mars otvaraju pitanja koja ranije nisu postojala.
Kako će izgledati sahrana na drugoj planeti? Ko donosi odluku o ostacima preminulog astronauta? Da li porodica ima poslednju reč? Može li telo zauvek ostati na drugom svetu?
Danas ne postoje konačni odgovori. Postoje samo procedure, pretpostavke i planovi za situacije koje se još nisu dogodile. Ipak, stručnjaci smatraju da je pitanje vremena kada će čovečanstvo morati da se suoči sa tim problemom.
Što ljudi budu odlazili dalje od Zemlje, to će ovakva pitanja postajati ozbiljnija. Tehnologija će verovatno pronaći rešenja. Mnogo teže biće rešiti ljudsku stranu cele priče.
Jer kada prvi čovek umre na drugom nebeskom telu, to više neće biti samo svemirska misija. To će biti trenutak kada će čovečanstvo prvi put morati da odluči kako izgleda smrt daleko od sopstvene planete.
