Ideja da se ljudi u narednih deset godina “sele” na Mars zvuči kao naučna fantastika, ali deo te priče već danas ulazi u ozbiljne planove svemirskih agencija. Ipak, važno je razdvojiti marketing od onoga što zaista stoji u dokumentima i naučnim radovima. NASA na zvaničnoj stranici jasno piše da radi na tehnologijama za slanje astronauta na Mars “najranije u 2030-im godinama” To znači da u narednih deset godina pre govorimo o prvim probnim misijama i malim bazama, nego o masovnoj migraciji običnih ljudi.
SpaceX ide korak dalje u ambicijama. Njihova vizija je samoodrživi grad sa milion ljudi, ali i sami priznaju da je to priča za duge decenije. Realnost u narednih deset godina liči mnogo više na “Antarktik stanicu” nego na novi Njujork na Crvenoj planeti.
Planovi NASA i SpaceX: šta je realno do 2035?
NASA za sada najkonkretnije govori o naučnoj misiji na Mars oko 2035. godine. U tekstu objavljenom 2024. godine, citira se plan da se astronauti pošalju na kružnu misiju ka Marsu, sa letom od oko šest do sedam meseci u jednom smeru i mogućim boravkom na površini i do 500 dana. To je ozbiljno utemeljen cilj, ali i dalje pun tehničkih i političkih neizvesnosti.
Kada se pogledaju NASA programi “Moon to Mars”, jasno je da je prvo na redu povratak na Mesec, testiranje opreme, raketa i habitatâ u bližem okruženju. Tek posle toga dolazi Mars. Drugim rečima, Zemlja–Mesec je proba generalne svemirske generalne probe.
SpaceX, sa Starship sistemom, javno priča o teretnim misijama ka Marsu već oko 2030. godine. U analizi Američkog instituta za aeronautiku i astronautiku navodi se scenario u kojem bi prvo poletelo nekoliko bespilotnih Starship letova, a tek zatim misije sa posadom. Sve to zavisi od uspeha testova Starshipa, orbitalnog dopunjavanja goriva i političke volje. Za običnog čoveka, u narednih deset godina, Mars ostaje destinacija preko ekrana, a ne preko karte u jednom smeru.
Kako bi izgledalo putovanje i prva baza na Marsu?
Put do Marsa nije skok do komšiluka. I NASA i nezavisne procene govore da će tipičan let trajati šest do devet meseci u jednom smeru, sa pređenih stotinama miliona kilometara. Tokom tog perioda posada je u bestežinskom stanju, izložena kosmičkoj radijaciji i potpuno zavisna od sistema broda. Svaki kvar je potencijalno ozbiljna pretnja životu.
Pre sletenja ljudi, većina ozbiljnih scenarija predviđa slanje tereta i robota unapred. To znači moduli za stanovanje, sistemi za proizvodnju kiseonika i goriva iz marsovske atmosfere i leda u tlu, te roboti za kopanje i gradnju. Ideja je da prva ljudska posada ne dolazi “na prazno polje”, već na već pripremljenu mini-stanicu.
Kako bi ta baza izgledala, već danas testiramo na Zemlji. Mars Dune Alpha, 3D štampani habitat u NASA centru Džonson, služi za jednogodišnje simulacije života na Marsu. Posade tamo žive u malom prostoru, sa ograničenim resursima i komunikacijom, kako bi se videlo šta psihički i fizički čini takav život. Na samom Marsu, slični moduli bili bi delimično zatrpani peskom radi zaštite od radijacije i povezani u mali kompleks za četiri do osam ljudi, više kao naučna stanica nego grad.
Zdravstveni rizici i psihološki izazovi života na Crvenoj planeti
Najveći kočničar Mars snova nisu rakete, već ljudsko telo. Pregledni rad iz 2020. godine jasno navodi da su radijacija, promene gravitacije, izolacija i ograničena medicinska podrška ključni zdravstveni rizici za misiju na Mars. Evropska svemirska agencija upozorava da kosmička radijacija može povećati rizik od raka, oštećenja srca, mozga i rane katarakte.
NASA je postavila standard da ukupni rizik od smrti izazvane radijacijom ne sme da pređe tri posto, gledano na nivou karijere astronauta. Kod misije na Mars, taj prag je teško ispoštovati bez ozbiljnog oklopa, optimizovanih trajanja boravka i pametnog planiranja. Uz to, studije ukazuju da delimična marsovska gravitacija, kombinovana sa gubitkom koštane mase u letu, može povećati rizik od preloma i problema sa kičmom.
Psihološki aspekt je priča za sebe. Jednogodišnje simulacije u habitatima poput Mars Dune Alpha pokazuju koliko su važni međuljudski odnosi, rutina i podrška sa Zemlje. Život u maloj grupi, bez mogućnosti brzog povratka i sa kašnjenjem signala od nekoliko minuta u komunikaciji, zahteva izuzetno pažljivu selekciju posada. U narednih deset godina, zato ćemo verovatno gledati još više ovakvih eksperimenata i pažljivo vaganje: koliko daleko smemo da guramo ljudsko telo i psihu, a da rizik ostane prihvatljiv.
