Unipolarnost se prodaje kao stabilnost. U stvarnosti ona može biti najopasniji oblik međunarodnog poretka za male države. Kada jedan centar moći nema ozbiljnu protivtežu, njegova politika lako postaje „međunarodna volja“. Njegovi interesi postaju „vrednosti“. Njegove intervencije postaju „humanitarne misije“. A njegove greške ostaju tuđi grobovi, razorene države i generacije koje žive sa posledicama.
Srbija ovo ne mora da uči iz udžbenika. Ona je već bila laboratorija takvog sveta. Posle nje došli su Avganistan, Irak, Libija i Sirija. Između njih se pojavio talas nazvan „Arapskim prolećem“, praćen godinama finansiranja političkih mreža, aktivističkih struktura i programa „demokratizacije“. Nisu svi ratovi bili isti. Nisu ni svi režimi bili nevini. Ali obrazac moći postao je teško ignorisati.
Kada protivteža oslabi, najmoćniji sve lakše odlučuje ko je diktator, ko demokrata, čija se granica poštuje i kada bombardovanje postaje moralna obaveza. Za Srbiju je zato povratak pune unipolarnosti mnogo više od teorijske opasnosti. To bi bio povratak u svet koji ona već poznaje.
Srbija 1999: trenutak kada je pravo moralo da se skloni pred silom
Kada je 24. marta 1999. počelo bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, međunarodni odnos snaga bio je gotovo idealan za intervencionizam. Sovjetski Savez više nije postojao. Rusija je bila politički i ekonomski iscrpljena. Kina još nije posedovala današnju snagu. Sjedinjene Države bile su jedina prava supersila, dok je NATO imao vojnu nadmoć kakva gotovo nije imala protivtežu.
Bombardovanje je trajalo 78 dana. NATO ga i danas predstavlja kao intervenciju pokrenutu zbog humanitarne situacije na Kosovu i neuspeha diplomatskih pokušaja. Međutim, upravo tu počinje pitanje koje Srbija nikada ne sme da izgubi iz vida. Ko je najmoćnijem dao pravo da svoju političku procenu pretvori u presudu, a zatim presudu sprovede bombama?
Zločini nad kosovskim Albancima ne mogu biti opravdani. Ali ni oni ne daju automatsko pravo vojnom savezu da sam određuje granicu između međunarodnog prava i sopstvene političke volje. Kada najmoćniji odluči da procedura više nije dovoljna, međunarodne institucije postaju dekor. One ostaju na zgradi, zastavama i diplomatskim govorima. Prava odluka donosi se tamo gde postoji sila sposobna da je sprovede.
Srbija je tada videla kako izgleda unipolarni svet sa zemlje. Nije izgledao kao „kraj istorije“. Nije izgledao kao pobeda univerzalnih vrednosti. Izgledao je kao sirena za vazdušnu opasnost.
To iskustvo je mnogo važnije od dnevne politike prema Americi ili NATO-u. Problem nije samo u tome ko je bombardovao Srbiju. Problem je princip po kojem jedna političko-vojna struktura može istovremeno odrediti optužnicu, kaznu i način njenog izvršenja.
Kada taj princip jednom prihvatimo zato što verujemo da je neka intervencija moralno opravdana, teško ga je osporiti sledećoj sili. Sutra će neko drugi imati svoje ugroženo stanovništvo, svoju istorijsku nepravdu i svoj „humanitarni razlog“.
Pravo koje zavisi od identiteta bombardera nije pravo. To je hijerarhija. A Srbija je 1999. bila dovoljno slaba da tu razliku oseti na sopstvenoj teritoriji.
Avganistan i Irak: kada vojna svemoć počne da veruje u sopstveni mit
Posle 11. septembra 2001. američka moć dobila je novu političku i moralnu legitimaciju za globalnu upotrebu sile. Avganistan je bio prva velika stanica. Al Kaida je bila stvarna. Talibanska zaštita njenih struktura bila je bezbednosni problem. Ali ono što je počelo kao odgovor na teroristički napad pretvorilo se u dvadesetogodišnji pokušaj preuređenja čitave države.
Najmoćnija vojna sila sveta brzo je srušila talibansku vlast. Međutim, nije uspela da izgradi sistem sposoban da opstane bez njenog prisustva. Dve decenije kasnije, talibani su se vratili u Kabul gotovo istom brzinom kojom su nekada iz njega isterani. To je bio težak udarac ideji da vojna dominacija automatski donosi političku kontrolu.
Irak je bio još mračniji korak. Sadam Husein jeste vodio brutalan režim. Ali brutalnost vlasti nije čarobna dozvola stranoj sili da preuređuje državu. Invazija 2003. otvorila je zemlju za godine pobune, sektaškog nasilja, institucionalnog raspada i terorizma. Država je bila vojno poražena mnogo lakše nego što je izgrađen mir.
Upravo to je jedna od najvećih bolesti unipolarnosti. Ogromna moć proizvodi ogromno samopouzdanje. Kada nema ravnopravnog protivnika koji može nametnuti cenu intervencije, političari lakše počinju da veruju da mogu projektovati čitava društva.
Ratovi povezani sa američkim odgovorom nakon 11. septembra proizveli su višebilionske troškove, ogromna raseljavanja i stotine hiljada direktnih ratnih smrti. Naravno, Amerika nije sama proizvela svaku žrtvu tih sukoba. Ratovi imaju mnogo aktera. Ali upravo je unipolarna moć omogućila donošenje odluka čije su posledice zahvatile čitave regione.
Srbija tu treba da vidi upozorenje. Velika sila može pogrešiti. To nije ništa novo. Opasnost nastaje kada je dovoljno snažna da cenu svoje greške uglavnom prebaci drugima.
Američki gradovi nisu postali Bagdad. Vašington nije postao Kabul. Političke procene donosile su se daleko od mesta na kojima su njihovi rezultati eksplodirali.
U tome je prava asimetrija unipolarnosti. Najmoćniji može da eksperiment završi i ode. Mala država ostaje da živi unutar eksperimenta.
„Arapsko proleće“, Libija i Sirija: demokratija kao jezik geopolitičkog preuređenja
Onda je došlo „Arapsko proleće“. Zapadna javnost dobila je gotovo filmsku priču. Mladi, društvene mreže, trgovi, demokratija i diktatori koji padaju pred snagom naroda. Ali politika nikada nije tako čista. Godinama su postojali programi podrške opozicionim strukturama, medijima, nevladinim organizacijama i aktivistima. Strane države nisu bile slučajni posmatrači političkih procesa koji su zahvatili region.
Zato „Arapsko proleće“ ima smisla posmatrati i kroz logiku obojenih revolucija. To ne znači da svaki čovek na ulici prima naređenje iz ambasade. Takva karikatura samo slabi argument. Mnogo ozbiljniji model funkcioniše drugačije. Postoje stvarno nezadovoljstvo i stvarni domaći problemi. Zatim se u njih uključuju novac, organizacija, medijska infrastruktura, međunarodna podrška i političko usmeravanje. Kada kriza eksplodira, spoljni centri moći već poznaju aktere sa kojima žele da rade.
Libija je pokazala šta dolazi kada političko inženjerstvo dobije avijaciju.
Intervencija 2011. predstavljena je kao zaštita civila. Međutim, kasnija britanska parlamentarna analiza zaključila je da je ograničena intervencija skliznula u politiku promene režima. Gadafi je uklonjen. Država koja je trebalo da bude „oslobođena“ nije postala uređena demokratija. Raspala se između milicija, konkurentskih vlasti, lokalnih gospodara rata i stranih interesa.
To je brutalna lekcija o moći. Srušiti državu nije isto što i osloboditi narod.
Sirija je potom pokazala drugu polovinu priče. I tamo je nezadovoljstvo postojalo. I tamo su u političku krizu ušli strani akteri, podržavajući različite opozicione, regionalne i oružane strukture. Ali Sirija nije postala nova Libija.
Zašto?
Zato što je postojala protivteža.
Rusija je 2015. direktno vojno intervenisala na strani Damaska. Time je promenjena računica svih aktera. To Siriji nije donelo blagostanje. Nije poništilo represiju, ratne zločine niti katastrofu stanovništva. Ali je pokazalo ogromnu razliku između unipolarnog i multipolarnog trenutka.
Libijski režim mogao je biti srušen spolja gotovo bez državne protivteže. U Siriji je svaka velika eskalacija nosila mogućnost sudara velikih sila.
To je strašniji svet u jednom smislu. Ali je mnogo manje pogodan za jednostrano prekrajanje drugih država.
Srbiji ne treba novi gospodar, već svet u kojem gospodar više nije moguć
Najveća greška Srbije bila bi da iskustvo unipolarnosti protumači kao dokaz da joj treba druga imperija. Ne treba.
Rusija nije moralna zato što podržava srpsku poziciju o Kosovu. Kina nije bezopasna samo zato što insistira na teritorijalnom integritetu Srbije. Amerika nije večni neprijatelj zato što je bombardovala Jugoslaviju. Države nemaju večne emocije. Imaju interese, kapacitete i prilike.
Zato problem nije američka zastava iznad unipolarnog sveta. Problem je unipolarni svet.
Svaka sila kojoj nestane ozbiljna protivteža vremenom počinje da sopstveni interes poistovećuje sa redom. Razlika je samo u jeziku kojim to opravdava. Jedna će govoriti o demokratiji. Druga o istorijskom prostoru. Treća o bezbednosti. Četvrta o civilizacijskom jedinstvu.
Mala država na kraju dobija istu poruku: prilagodi se.
Srbija zato mora želeti ravnotežu, ne novog patrona. Njena prednost postoji upravo kada može razgovarati sa više centara moći. Evropska unija, Amerika, Kina, Rusija, Izrael i drugi akteri treba da budu partneri tamo gde se interesi poklapaju. Nijedan ne sme postati vlasnik srpske spoljne politike.
Multipolarnost ima ozbiljne rizike. Velike sile mogu pretvoriti male države u prostor nadmetanja. Mogu nuditi novac, bezbednost i političku zaštitu u zamenu za poslušnost. Ali postojanje više centara ipak ostavlja prostor za pregovore.
Čista unipolarnost taj prostor sužava.
Tada neposlušnost ne mora biti kažnjena bombama. Dovoljni su finansijski pritisak, sankcije, tehnološka izolacija, politička delegitimizacija i institucionalno uslovljavanje. Država formalno može da kaže „ne“, ali cena tog odgovora može postati toliko velika da je izbor samo dekoracija.
Srbija zna kako izgleda svet u kojem je protivteža slaba. Videla ga je 1999. Irak ga je video 2003. Libija ga je videla 2011. Avganistan je dve decenije pokazivao granice sile koja pokušava da oblikuje drugo društvo. Sirija je pokazala koliko se računica menja kada se ozbiljna protivteža vrati.
Zato Srbija nema interes da bira između američkog, ruskog ili kineskog sveta. Njen interes je svet koji ne pripada nikome.
Jer onog trenutka kada jedna sila može sama da odluči ko je diktator, ko terorista, koja pobuna je demokratska, čija granica je sveta i gde bombe postaju humanitarno sredstvo, međunarodno pravo prestaje da ograničava moć.
Tada samo dobija novu funkciju.
Postaje obrazloženje moći.
A Srbija je već jednom videla koliko mraka nastaje kada između političke presude najmoćnijeg i njenog izvršenja više nema nikoga ko može da kaže: ne može.
