Srbija je već jednom platila cenu sveta u kojem jedna sila gotovo da nije imala protivtežu. Zato za nas unipolarnost nije politička teorija, već upozorenje napisano bombama, sankcijama i prekrajanjem stvarnosti.
Proizvodnja dronova u Srbiji sa ukrajinskim znanjem i novcem Emirata mogla bi Beogradu doneti tehnologiju i ozbiljan industrijski posao. Ali Srbija istovremeno ulazi u novu geopolitičku igru sa državom od čijeg gasa još snažno zavisi. Ako se posao potvrdi, najveća cena možda neće biti ispisana na ugovoru o dronovima, već u odnosima sa Moskvom.
Srpski identitet i istorija nisu nastali u udobnosti, niti su sačuvani tuđom milošću. Kovani su pod mačem, prenošeni uz slavsku sveću i branjeni čak i kada države više nije bilo. Srbiju su proglašavali mrtvom posle Kosova, ustanaka, albanske golgote i svakog novog stradanja. Ipak, svaki put su prerano slavili njen kraj. Jer Srbija nije opstajala samo u granicama. Opstajala je u narodu koji je radije gubio sve nego pravo da zna ko je.
Oluja i Srebrenica danas nisu samo dve ratne tragedije, već ogledalo zapadne selektivne pravde. Dok se Srbima nameće večna kolektivna krivica, proterivanje, ubistva i spaljivanje srpske Krajine ostaju bez osuđenog državnog projekta. Pravda koja jednu žrtvu pretvara u političko oružje, a drugu svodi na fusnotu, nije pravda. To je geopolitika obučena u sudsku togu.
Oluja se za srpske civile nije završila 7. avgusta 1995. Nastavljena je ubistvima staraca, spaljivanjem sela, pljačkom kuća i zakonima koji su povratak učinili gotovo nemogućim.
Znanje bez prakse nije moć, već često samo dobro upakovana iluzija sposobnosti. Možeš završiti deset kurseva, pročitati stotine stranica i sačuvati bezbroj tutorijala. Ipak, pred prvim zadatkom koji moraš rešiti sam možeš ostati potpuno nemoćan. Tek kada nestanu beleške, gotovi odgovori i tuđe vođstvo, postaje jasno da li si zaista napredovao. Sve pre toga možda je bilo samo prijatno prepoznavanje onoga što još ne umeš da primeniš.
Nekada vidiš lice prvi put, ali mozak se ne ponaša tako. U deliću sekunde javlja se čudan osećaj poznatosti, kao da si tu osobu već sreo, sanjao ili zapamtio iz života koji ne možeš jasno da prizoveš. Nije to uvek intuicija, sudbina ili slučajnost. Često je to samo mozak koji spaja obrasce brže nego što svest stiže da ih objasni.
Muškarac u krizi retko izgleda slomljeno na prvi pogled. Mnogo češće izgleda stabilno, funkcionalno i mirno, dok iznutra godinama nosi pritisak koji ne ume da izgovori. Problem nastaje kada ta gluma postane jača od istine, a telo, odnosi i karakter počnu da plaćaju cenu ćutanja.
U svetu u kojem se prodaje pažnja, privatnost, telo, istina i uticaj, pravo pitanje više nije koliko nešto košta, nego šta nikada ne smemo da stavimo na prodaju.
Ne moraš sebi priznati da si pod stresom da bi telo već počelo da reaguje. Nekad te prvo izda san. Nekad stomak. Nekad vrat, vilica, srce ili pritisak u grudima. Glava još pokušava da glumi kontrolu, ali telo odavno zna da si prešao granicu.
Nisi uvek umoran zato što previše radiš. Nekad te usred dana obori upravo ono što jedeš svaki dan, bez razmišljanja. Pospanost posle jela nije samo lenjost, već često posledica lošeg ritma, belog brašna, šećera, teških obroka i hrane koja ti prvo digne energiju, a zatim ugasi fokus.
Ne treba se čuvati saveta, nego ljudi koji savetuju pre nego što su razumeli problem. Takvi ljudi često ne nude pomoć, već pokušavaju da zauzmu poziciju iznad tuđeg života. Zato neželjeni saveti umeju da zvuče kao briga, a zapravo ostavljaju ukus pritiska, kontrole i površne pameti.
Svi kažu da žele istinu. Problem je što većina pod tim misli na istinu koja potvrđuje ono što već oseća, već veruje ili već želi. Prava istina je mnogo neprijatnija. Ona ne dolazi da te uteši, nego da ti oduzme izgovor.
Srbija klizi u diktaturu onda kada rast podrške protivnicima vlasti prati širenje nadzora, političkog progona i infrastrukture sile. Režim se ne proglašava preko noći. On nastaje kada kamere, poternice, privatne patrole i novi zakoni postanu odgovor na gubitak poverenja građana.
