Muška prijateljstva retko umiru u velikoj svađi. Mnogo češće nestanu kroz poruke koje ostanu neodgovorene. Nestanu kroz ono čuveno „čujemo se ovih dana”. Nestanu kroz vikende koji su već zauzeti, kroz umor, posao, porodicu i obaveze koje nikad ne čekaju. Niko ne kaže otvoreno da je prijateljstvo gotovo. Samo se jednog dana shvati da se niste videli mesecima. Onda prođe godina. Posle toga postane neprijatno i da se pozove. Ne zato što je nestala emocija, nego zato što je nestala navika.
To je verovatno najteži deo muškog prijateljstva posle tridesete. Nije problem samo u tome što čovek više nema vremena. Problem je što više nema prirodan prostor za prijateljstvo. U mladosti se prijatelji stvaraju skoro usput. Škola, kraj, faks, teretana, klub, utakmica, posao, igrice, zajednički haos. Sve se ponavlja bez velikog planiranja. Posle tridesete, ponavljanje nestaje. Svaki susret mora da se dogovori. Svaki dogovor mora da preživi raspored, partnerku, decu, posao, novac, umor i raspoloženje. A muško prijateljstvo često nije pravljeno da opstane kao kalendarska obaveza.
Zato tema nije sentimentalna, nego vrlo realna. Broj muškaraca sa najmanje šest bliskih prijatelja pao je sa 55% na 27%, dok je broj muškaraca bez ijednog bliskog prijatelja snažno porastao. To ne znači da su muškarci odjednom postali hladniji. Znači da se promenio život oko njih. Posle tridesete čovek najčešće ima više odgovornosti, ali manje ljudi pred kojima sme da bude običan. Ima više kontakata, ali manje bliskosti. Ima više obaveza, ali manje onih razgovora koji nisu ni korisni ni produktivni, nego samo ljudski.
Posle tridesete nestaje vreme u kojem se prijateljstvo pravi
Prijateljstvo traži vreme, čak i kada to ne želimo da priznamo. Ne može se održavati samo nostalgijom. Ne može živeti samo od uspomena iz srednje škole, vojske, faksa ili prvog posla. Ljudi se menjaju, ali se menja i ritam života. U dvadesetim je dovoljno da neko bude blizu. Posle tridesete više nije. Tada blizina postaje logistika. Neko se preseli. Neko dobije dete. Neko radi prekovremeno. Neko uđe u kredit. Neko se razvede. Neko ode u inostranstvo. Neko samo više nema snage da izađe iz kuće posle deset sati rada.
Tu se vidi zašto muško prijateljstvo postaje teže baš u tim godinama. Vreme provedeno sa prijateljima i porodicom počinje da opada već u dvadesetim, dok kasnije sve više prostora zauzimaju partner, deca i kolege. To je surovo jednostavno. Prijateljstvo ne gubi bitku od neprijatelja. Gubi bitku od kalendara. Kada čovek ima pet slobodnih sati nedeljno, prvo ih uzmu san, kuća i porodica. Ono što ostane često ode na ekran. Prijatelj se tada ne zaboravlja namerno. On samo stalno pada na poslednje mesto.
Još jedan podatak dobro objašnjava ovu stvar. Za prelazak od poznanika do bliskog prijatelja potrebno je mnogo zajedničkog vremena, često više od 200 sati. To zvuči normalno kada imaš dvadeset godina. Tada se 200 sati nakupi brzo. Viđate se stalno, bez posebnog razloga. Posle tridesete, 200 sati je ozbiljna investicija. To je skoro projekat. Zato odrasli muškarac često ne pati jer ne može da upozna nove ljude. On pati jer nema uslove da od tih poznanstava napravi pravo prijateljstvo. Poznanika ima dovoljno. Ljudi za kafu ima dovoljno. Ali čovek kojem možeš reći da nisi dobro ne nastaje između dva sastanka.
Muškarci se često drže rame uz rame, ne licem u lice
Muška prijateljstva često ne liče na filmske razgovore o osećanjima. Ona se češće grade rame uz rame. Dva muškarca voze negde i pričaju usput. Popravljaju nešto. Gledaju utakmicu. Trenira se zajedno. Radi se neki posao. Pije se kafa posle teretane. Ide se na put. Pravi se roštilj. Razgovor se ne otvara direktno, nego se pojavi između dve obične rečenice. To nije nužno loše. Mnogi muškarci tako najlakše govore. Nije im potrebno veliko priznanje da bi rekli nešto važno. Potreban im je prostor u kojem ne izgledaju kao da mole za pažnju.
Problem je što posle tridesete baš ti prostori nestaju. Nema više spontanog fudbala u kraju. Nema više stalnog sedenja bez razloga. Nema više beskrajnih večeri u kojima se priča krene sama. Sve se pretvara u dogovor. A kada se muško prijateljstvo pretvori u dogovor, ono lako počne da liči na obavezu. Tada mnogi odustanu pre nego što pokušaju. Kažu sebi da nema veze. Svi smo zauzeti. Svako ima svoj život. To jeste tačno, ali nije cela istina. Jer čovek može imati svoj život i ipak izgubiti deo sebe kada više nema prijatelja koji ga pamte iz vremena pre svih maski.
Zato nije dovoljno reći da muškarci treba više da pričaju. To je površno. Mnogi muškarci ne beže od bliskosti zato što su prazni, nego zato što ne znaju gde da je smeste. I kada se konačno sretnu, razgovor često ostane na poslu, sportu, politici, cenama i šali. Lakše je pričati o svemu osim o sebi. Muškarci se ređe obraćaju prijateljima za emocionalnu podršku nego žene, što pokazuje koliko često bliskost postoji spolja, ali ne i iznutra. Tako nastaje čudan paradoks. Čovek ima društvo za piće, ali nema čoveka za lom.
Usamljenost nije manjak ljudi, nego manjak sigurnog čoveka
Najveća greška je misliti da je usamljen samo onaj ko sedi sam u stanu. Muškarac može imati porodicu, kolege, komšije, poznanike i pun telefon poruka. Ipak može biti usamljen. Usamljenost nije samo fizička samoća. To je osećaj da nemaš gde sa onim što stvarno nosiš. To je kada imaš kome da pošalješ mim, ali nemaš kome da kažeš da si umoran od života koji spolja izgleda normalno. To je kada svi misle da si stabilan, jer nikad ne praviš dramu. A ti si samo naučio da se ne vidi kada pucaš.
Zato muško prijateljstvo posle tridesete postaje mnogo važnije nego što izgleda. To više nije samo izlazak, zezanje i priča o starim danima. To je jedan od poslednjih prostora gde muškarac može da bude više od funkcije. Nije samo radnik, partner, otac, sin, klijent, dužnik ili neko ko mora da rešava stvari. Pred pravim prijateljem ne mora stalno da bude koristan. Ne mora da glumi da sve drži pod kontrolom. A takav prostor se ne dobija automatski. Mora da se čuva. Mora da se zakazuje. Mora ponekad i da se proguta ego.
Usamljenost pogađa veliki deo sveta, a snažne društvene veze povezane su sa boljim zdravljem i dužim životom. Ljudi sa jačim društvenim odnosima imaju znatno veće šanse za preživljavanje od ljudi sa slabijim vezama. To ne znači da prijateljstvo treba pretvoriti u zdravstveni zadatak. Naprotiv. Znači da ono što smo zvali „blejanje” možda nikada nije bilo glupo. Možda je baš to bio ventil koji je mnoge muškarce držao normalnim. Posle tridesete prijateljstvo više ne dolazi samo. Ono postaje odluka. Ako ga ne staviš u život namerno, život će ga polako izgurati. I neće to uraditi iz zle namere. Uradiće to svakog utorka, svake umorne večeri i svakog „čujemo se uskoro” koje nikada ne postane stvaran susret.
