Režim ne postaje diktatura onog dana kada je tako nazvan. Postaje korak po korak, kada svaki pad poverenja prati nova kamera, nova poternica, novi zakon i nova struktura sile.
Studentska lista je srušila mit o nedodirljivoj vlasti
Julsko istraživanje Nove srpske političke misli pokazalo je da Studentska lista ima blizu 40 odsto podrške među opredeljenim biračima. To je skok sa približno 30 odsto iz ranijih projekcija. Lista još nije ni zvanično predstavljena. Kada se njen rezultat sabere sa opozicionim biračima, antirežimski front dolazi blizu vlasti. Taj podatak ne dokazuje da su studenti već pobedili. Ne govori ni koliko će ljudi zaista izaći na izbore. Međutim, pokazuje nešto što je za SNS možda važnije od samog procenta. Nestaje uverenje da je vlast nepobediva. Autoritarni sistemi dugo opstaju upravo na tom uverenju. Građanin ne mora da voli vlast. Dovoljno je da veruje da je njena smena nemoguća. Kada ta vera nestane, nestaje i najjeftiniji oslonac režima: unapred prihvaćen poraz njegovih protivnika.
Zato politički preokret ne počinje izbornom noći. Počinje kada strah prestane da određuje šta ljudi javno govore. Studentski protesti su otvorili prostor u kojem se korupcija, policijska sila i odgovornost institucija više ne posmatraju kao zabranjene teme. Sve više građana odbija da službena saopštenja prihvati kao konačnu istinu. To se vidi i u rastu podrške listi bez imena, kandidata i završene kampanje. Vlast se sada ne suočava samo sa partijskom konkurencijom. Suočava se sa generacijom koju nije uspela da disciplinuje starim metodama.
Ne postoji dokaz da je svaki novi bezbednosni potez odgovor na rast Studentske liste. Takvu vezu ne treba izmišljati. Ali politički kontekst ne može biti izbrisan. Kada vlast gubi monopol nad nadom, postaje važnije pratiti kako koristi policiju, tužilaštvo, nadzor i zakone. Demokratija ne zavisi samo od toga ko vodi u anketama. Zavisi i od toga da li vlast dozvoljava mogućnost sopstvenog poraza. Ako institucije počnu da tretiraju protivnike kao bezbednosnu pretnju, izborna utakmica prestaje da bude ravnopravna mnogo pre glasanja.
LRAD: uređaj koji država nije imala, nije koristila, a sada želi da proda
Priča o LRAD uređajima gotovo je školski primer uništavanja institucionalnog kredibiliteta. Posle incidenta na protestu 15. marta 2025, zvaničnici su negirali da država poseduje zvučni top. Zatim je priznato da MUP ima LRAD uređaje. Potom je rečeno da su bili u magacinu. Nakon toga se saznalo da je jedan uređaj bio na vozilu kod protesta. Zvanična priča se menjala, dok je tvrdnja da uređaj nije korišćen ostala nepromenjena. Danas ministar Ivica Dačić kaže da su uređaji legalno nabavljeni, da nikada nisu korišćeni i da je Srbija spremna da ih proda. Ta ponuda za prodaju ne dokazuje zloupotrebu. Ona ipak dodatno naglašava koliko je zvanična komunikacija bila neubedljiva i promenljiva.
Upotreba LRAD-a protiv demonstranata nije nezavisno i konačno dokazana. To mora jasno da se kaže. Međutim, ni događaj koji je izazvao masovnu paniku nije dobio uverljivo i opšteprihvaćeno objašnjenje. Godinu dana kasnije, slučaj je ostao nerešen. Problem zato više nije samo pitanje jednog uređaja. Problem je način na koji vlast upravlja istinom. Prvo se poriče posedovanje. Zatim se priznaje nabavka. Na kraju se nudi prodaja predmeta koji je navodno bio potpuno nepotreban i nikada upotrebljen.
Još je opasniji pritisak prema ljudima koji su javno govorili o mogućoj upotrebi zvučnog sredstva. Vojni analitičar Aleksandar Radić našao se pod teškim optužbama, dok su najavljivani razgovori sa osobama koje su iznosile tvrdnje o incidentu. Time se fokus pomera sa pitanja šta se dogodilo na građane koji su tražili odgovor. To je poznata tehnika zastrašivanja. Ne mora se dokazati da su svi kritičari krivi. Dovoljno je pokazati da svako pitanje može postati predmet policije i tužilaštva. Država koja je sigurna u svoju verziju ne progoni sumnju. Ona otvara nezavisnu istragu, objavljuje tragove nabavke i omogućava stručnoj javnosti da proveri zaključke.
Automatsko oružje i privatne patrole nisu ista stvar, ali pripadaju istoj opasnoj slici
Narodna skupština usvojila je 10. jula novi Zakon o oružju i municiji. Njegov član 11 omogućava MUP-u da određenim pravnim licima odobri automatsko dugo oružje kategorije A2. Uslov je da se bave zaštitom kritične infrastrukture, odbrambenih objekata ili drugim posebno navedenim poslovima. To nije opšta dozvola svim privatnim zaštitarima da nose automatske puške. Ne znači ni da će takvo oružje dobiti planirane gradske patrole. Svako drugačije predstavljanje bilo bi netačno. Međutim, zakon sada ostavlja MUP-u važnu odluku o tome koja pravna lica ispunjavaju uslove i za koje konkretne poslove.
Ipak, zakon nije donet u političkom vakuumu. Beograd je istovremeno pripremao desetogodišnji privatni bezbednosni sistem vredan oko 81 milijardu dinara. Predlog je obuhvatao približno 2.200 ljudi, patrolna vozila, komandne centre i inteligentnu video-analitiku. Tačka je 24. jula povučena jer nadležna komisija nije dostavila mišljenje, ali projekat nije odbačen. Zato odlaganje nije kraj priče. Ono je samo pauza u projektu čiji puni operativni i politički domet javnost još nije razjasnila.
Nema dokaza da su novi zakon i Šapićev projekat delovi jednog tajnog plana. Ali građani imaju pravo da posmatraju njihov zbir. Jedan propis otvara put automatskom oružju za određena pravna lica. Drugi projekat stvara veliku privatnu mrežu patrola i nadzora. Između njih trenutno postoji pravna razlika. Pitanje je ko garantuje da će ona ostati neprobojna. U državi sa snažnom civilnom kontrolom takav odgovor bi morao biti jednostavan. U Srbiji, gde se institucije često povlače pred političkom voljom, sama mogućnost zloupotrebe postaje ozbiljan problem. Građani moraju unapred znati ko izdaje naređenja, ko pristupa snimcima i ko odgovara za prekoračenje ovlašćenja. Diktatura se ne gradi samo namerama. Gradi se i kapacitetima koji čekaju naredbu.
Od političkog progona do infrastrukture diktature
Advokat Aleksandar Olenik opisao je postupanje vlasti kao „državni terorizam nad građanima“. Njegova izjava je politička i pravna ocena, a ne sudska presuda. Kao argument naveo je odluku Interpola da odbije međunarodne poternice za šestoro novosadskih studenata i aktivista. Interpol ih nije proglasio nevinim, niti je Srbiju označio terorističkom državom. Ipak, zahtev nije prihvaćen jer je predmet ocenjen kao politički. To je ozbiljna poruka sistemu koji politički razgovor pokušava da prevede u rušenje ustavnog poretka.
Istovremeno, raste nasilje prema novinarima i kritičarima vlasti. Tokom 2025. zabeleženo je 209 povreda medijskih sloboda, više nego dvostruko u odnosu na prethodnu godinu. U 2026. isti obrazac je nastavljen kroz napade, pretnje, policijsko postupanje i kampanje blaćenja. Javnost je gledala i policijsko nasilje u Valjevu, kao i sporo utvrđivanje identiteta odgovornih. Gledala je i slučaj visokog policijskog funkcionera optuženog da nije prijavio saznanje o ubistvu i da je uneo neistinite podatke u službenu belešku. Svaki slučaj ima sopstvene činjenice. Njihov zbir, međutim, razara pretpostavku da institucije jednako postupaju prema moćnima i neposlušnima.
Ne može se odgovorno tvrditi da postoji jedan dokument nazvan „plan diktature“. Takvi sistemi retko nastaju tako uredno. Oni rastu kroz selektivnu primenu zakona, političko targetiranje, kontrolu informacija i širenje aparata prinude. SNS snosi političku odgovornost za institucije koje kontroliše već više od decenije. Snosi je i kada se ne istraži policijsko nasilje, kada se kritičari proglašavaju neprijateljima i kada se nadzor predstavlja kao bezbednost. Najnovija anketa pokazuje da veliki deo Srbije više ne veruje u večnost te vlasti. Zato je sada ključno pitanje hoće li SNS prihvatiti mogućnost poraza. Druga mogućnost je nastavak izgradnje sistema u kojem je smena vlasti dozvoljena samo na papiru. Srbija još nije završena diktatura. Ali upozorenja više nisu teorija. Ona su zakoni, uređaji, poternice, kamere i ljudi na ulici.
