Policija nije obična državna služba. Ona ima pravo da zaustavi, pretresa, privede i upotrebi silu. Zbog toga njene reči moraju biti proverljivije od reči običnog građanina. Kada takva institucija traži poverenje samo na osnovu značke, ona zapravo ne traži poverenje. Traži poslušnost. Poverenje nastaje tek kada policija pokaže da ista pravila važe za građanina, policajca i načelnika. U Srbiji se upravo taj osnovni uslov sve češće dovodi u pitanje. Dva skorašnja događaja pokazuju zašto. Prvi vodi do bivšeg načelnika beogradske policije Veselina Milića i ubistva Aleksandra Nešovića u restoranu „27“. Drugi vodi do smrti policajca Vasilija Lalovića, koga su pojedinci javno povezivali sa nasiljem u Valjevu. Obe priče su teške, ali njihova najveća težina nije u tabloidnim detaljima. Ona je u ponašanju institucije koja bi morala da rasvetljava činjenice.
Ta dva slučaja nisu ista. Ne smeju se veštački izjednačiti, niti koristiti za jednostavne političke presude. Ipak, oba otkrivaju isti problem. Policija postaje zatvorena kada javnost traži odgovore, a neverovatno brza kada treba optužiti kritičare. Kada je pod sumnjom visoki policijski funkcioner, građanima se savetuje strpljenje. Tada se govori o postupku, dokazima i pretpostavci nevinosti. Kada se tragedija može usmeriti protiv „blokadera“, zaključak stiže pre potpunog javnog uvida u činjenice. Upravo ta nejednakost razara poverenje. Građani počinju da sumnjaju čak i kada institucija možda govori istinu. To je najopasnija posledica dugogodišnje netransparentnosti. Država tada gubi sposobnost da ubedi javnost čak i opravdanim saopštenjem. Svaka nova tvrdnja zvuči kao odbrana sistema, a ne kao rezultat istrage. Zato kriza poverenja nije problem odnosa s javnošću. To je bezbednosni problem, jer građani više ne znaju kome da veruju. Poverenje u policiju Srbije ne ruše pitanja. Ruši ga navika da se na pitanja odgovara ćutanjem, promenljivim verzijama ili političkim saopštenjem.
Slučaj Milić: Kada se vrh policije nađe preblizu podzemlju
U slučaju ubistva Aleksandra Nešovića važno je odbaciti senzacionalizam i zadržati se na proverljivom. Veselin Milić nije optužen za ubistvo, niti je pravosnažno osuđen. Odbačene su prvobitne sumnje da je prisustvovao pucnjavi ili pomagao u uklanjanju tela. Međutim, prema optužnom predlogu, vlasnik restorana ga je pozvao i prijavio mu da je Nešović ubijen, dok tužilaštvo tvrdi da tu informaciju nije prijavio nadležnima. Takođe ga tereti zbog neistinitih i izostavljenih podataka u službenoj belešci. Navodi se da je susret sa Sašom Vukovićem predstavio kao slučajan, iako ga je prethodno pozvao u restoran. U dokumentu se opisuje i Milićeva uloga u organizovanju sastanka radi navodnog pomirenja sukobljenih ljudi.
Već je to dovoljno za ozbiljnu društvenu uzbunu. Građani imaju pravo da pitaju zašto policijski funkcioner privatno posreduje između ljudi povezanih sa kriminalnim miljeom. Imaju pravo da pitaju zašto informacija o ubistvu navodno nije odmah prijavljena. Imaju pravo i da pitaju zašto je službena beleška, prema tužilaštvu, sadržala neistinite ili nepotpune podatke. Takva pitanja nisu napad na policiju. Ona su minimalni uslov demokratske kontrole institucije koja poseduje ogromnu moć. Posebno su važna kada se radi o čoveku koji je rukovodio beogradskom policijom. Njegova funkcija nije bila privatna titula, već javna obaveza. Zato se i njegovi kontakti moraju posmatrati kroz standard odgovornosti koji važi za visoke funkcionere.
Dodatnu sumnju godinama izaziva i pitanje Milićeve imovine. Dokumentovano je da on i supruga poseduju stan od 195 kvadrata na Dedinju, dok njegovi tast i tašta poseduju susedni stan od 213 kvadrata. Nezakonito bogaćenje nije sudski utvrđeno, pa ga nije pošteno predstavljati kao činjenicu. Ipak, vrednost tih nekretnina opravdava pitanja o finansiranju i transparentnosti. Problem nije samo moguća odgovornost jednog čoveka. Problem je sistem koji građanima godinama nije davao potpune odgovore, dok je od njih očekivao bezuslovno poverenje. Kada vrh policije ostavlja utisak bliskosti sa podzemljem, posledice oseća svaki policajac koji pošteno radi.
Smrt Vasilija Lalovića: Tragedija ne sme postati politička presuda
Smrt Vasilija Lalovića zahteva pijetet, oprez i ozbiljnu istragu. Policajac je pronađen mrtav na području opštine Rudo, a saopšteno je da nalazi ukazuju na samoubistvo. Njegov advokat tvrdi da Lalović nije bio u Valjevu tokom sporne policijske intervencije. Tvrdi i da je zbog javnih optužbi trpeo pretnje i proganjanje. Ukoliko je pogrešno identifikovan, učinjena mu je teška nepravda. Objavljivanje imena i fotografije bez pouzdane provere nije aktivizam. To je neodgovorno ugrožavanje čoveka i njegove porodice. Nijedna politička strana nema pravo da tuđu tragediju koristi kao potvrdu sopstvene verzije događaja.
Međutim, ni tragedija ne daje ministru pravo da bez javno predstavljenih dokaza utvrdi njen motiv. Ivica Dačić je izjavio da su „lažne optužbe i napadi blokadera“ bili preveliki teret za Lalovića i dodao da policajac nije učestvovao u događajima u Valjevu. Te tvrdnje mogu biti tačne. Ipak, javnosti nisu predočeni njegov raspored rada, završni rezultati istrage ili drugi dokazi koji utvrđuju uzročnu vezu. Ministar je zato izneo politički zaključak tamo gde je javnost očekivala proverljive činjenice. Time je smrt čoveka pretvorena u optužnicu protiv čitavog protestnog pokreta.
Istovremeno, moguća pogrešna identifikacija Lalovića ne briše dokumentovano nasilje u Valjevu. Posle protesta pojavili su se snimci grubog postupanja prema ljudima koji nisu pružali otpor. Dvadeset sedam oštećenih podnelo je prijave protiv policajaca i rukovodilaca valjevske policije. Predmet je kasnije preuzelo Javno tužilaštvo za organizovani kriminal. Dve moguće nepravde ne poništavaju jedna drugu. Lalović zaslužuje istinu, baš kao i građani koji tvrde da ih je policija tukla. Pravedna istraga mora zaštititi i nevino optuženog policajca i pretučenog građanina.
Institucija koja krije činjenice sama proizvodi nepoverenje
Zajednička nit ova dva slučaja nije tvrdnja da su svi policajci nasilnici ili kriminalci. Takva tvrdnja bila bi i netačna i nepravedna. Zajednička nit je odsustvo jednakih standarda. Kada se govori o ljudima iz vrha policije, činjenice izlaze sporo i u delovima. Zvanične verzije se menjaju, a ključni odnosi ostaju nedovoljno objašnjeni. Kada se odgovornost može usmeriti prema studentima, aktivistima ili opoziciji, politička presuda dolazi odmah. Za svoje se traže dokazi. Za druge je često dovoljno saopštenje. Tako institucija prestaje da bude neutralni čuvar zakona. Ona počinje da liči na učesnika političkog sukoba.
Ta praksa šteti i časnim policajcima. Čovek u uniformi koji zakonito radi svoj posao zavisi od kredibiliteta cele službe. Kada vrh policije uskraćuje podatke ili izbegava odgovore, on troši autoritet svakog službenika na ulici. Kada MUP ne identifikuje pripadnike koji se vide na snimcima nasilja, nastaje opasan vakuum. Taj prostor zatim popunjavaju društvene mreže, glasine i amaterske identifikacije. To ne opravdava javno targetiranje ljudi. Naprotiv, pokazuje koliko institucionalno ćutanje može biti razorno. Transparentna istraga štitila bi i pretučene građane i nevino optužene policajce. Institucija koja skriva informacije ne sprečava nagađanja. Ona ih proizvodi.
Srbiji nije potrebna slaba policija. Potrebna joj je policija dovoljno jaka da istraži svoje starešine. Mora biti sposobna da identifikuje nasilnike u svojim redovima. Mora priznati grešku kada je napravi. Poverenje se ne dobija uniformom, konferencijom ili ministarskim autoritetom. Ono nastaje kada isti standard važi za studenta, policajca i načelnika. Dok se jedni štite ćutanjem, a drugima presuđuje saopštenjem, građani nemaju obavezu da veruju. Imaju pravo da traže dokaze. Imaju pravo da sumnjaju u verziju koja se menja. Imaju pravo da zahtevaju odgovornost bez obzira na čin i funkciju. Institucija koja ta prava doživljava kao neprijateljstvo već je izgubila ono što pokušava da iznudi.
