Kurir je jedini čovek koji još veruje u moj razvoj. Svake nedelje donese dokaz da od mene može nešto da bude. Nekad sportista, nekad intelektualac, nekad čovek koji povrće secka u sopstvenoj kuhinji. Dočeka ga ista spodoba u razvučenoj majici, ali on je profesionalac. Ne pita gde je onaj ambiciozni gospodin sa porudžbenice.
Danas mi stiže mikrofon. Profesionalni. Ne mogu valjda pred javnost sa zvukom čoveka koji nema šta da kaže. Sadržaj ćemo rešavati naknadno, kao i svi ozbiljni ljudi koji su prvo kupili opremu, pa tek onda proverili postoji li unutra neka misao.
Kupovina iz dosade zvuči bedno. Ja to zovem radom na sebi. Imam i dokumentaciju, uredno složenu po datumima. Kad bih jednog dana morao da dokažem koliko sam napredovao, odštampao bih izvode. Biografiju još nemam, ali promet je impresivan.
Patike trče u reklami, ja plaćam u nastavcima
Odluku da postanem trkač doneo sam ležeći. Tako donosim većinu odluka koje zahtevaju fizičku aktivnost. Gledao sam nekog čoveka kako u šest ujutru trči kroz šumu. Nije izgledao kao da duguje odgovore, novac ili izvinjenje bivšoj. To me je privuklo. Želeo sam takvu lakoću postojanja, ali bez početnog poniženja u kojem se zadišem kod drugog drveta. Srećom, ispod snimka postojao je link. Civilizacija je konačno pronašla način da između mene i boljeg života stane samo broj kartice. Kupio sam patike za ozbiljne trkače. Za početnika, kakav sam bio, bilo bi dovoljno da ustanem, ali nisam hteo da štedim na sebi.
Kad su stigle, obuo sam ih i prošetao do ogledala. Izgledao sam kao čovek koji ima plan treninga i normalan pritisak. Malo sam podigao nogavicu da se vidi cela investicija. Fotografiju sam nazvao „Novo poglavlje“. Nisam mogao napisati „Nova obuća“, jer bi to zvučalo kao da se ništa suštinski nije dogodilo. Ljudi su ostavili nekoliko vatrica i aplauza. Dobio sam javno priznanje za disciplinu pre prvog izlaska iz zgrade. Posle toga je trčanje postalo gotovo suvišno. Šta još da dokazujem kad je zajednica već prepoznala moj trud? Ostatak večeri proveo sam odgovarajući na podršku.
Prvog jutra padala je kiša. Drugog sam bio umoran od razmišljanja o promenama. Trećeg sam zaključio da mi nedostaje sat. Neću valjda da opterećujem srce naslepo, imam samo jedno, a garancija mu je odavno istekla. Kupio sam i njega. Sada uređaj od nekoliko stotina evra beleži moje putovanje između stolice i frižidera. Ponekad zavibrira da ustanem. Utišam ga. Neću da mi komad plastike određuje tempo života samo zato što sam ga kupio da mi određuje tempo života. Patike čuvam za pravi trenutak. Đon im je čist kao moja savest posle odloženog treninga.
Mikrofon da se čuje, knjige da se vidi
Za podkast sam već imao sve važno. Mišljenje o svemu, strpljenje za malo šta i uverenje da ljudi predugo slušaju pogrešne osobe. Nedostajao je mikrofon koji će tom uverenju dati dubinu. Moj prirodni glas nema autoritet. Kad kažem „moramo razgovarati o vrednostima“, zvučim kao da pitam da li važi popust na deterdžent. Zato sam uzeo opremu koja od običnog gunđanja pravi zabrinutost za budućnost društva. Uz nju i nosač, slušalice, pa malo svetlo. Za čoveka koji još nije izgovorio ništa vredno slušanja prilično sam temeljno rešio uslove u kojima će to izgovoriti.
Snimio sam pozdrav osamnaest puta. „Dobro došli u još jednu epizodu.“ Nijedna prethodna ne postoji, ali nisam hteo da publika oseti nesigurnost. Posle pozdrava nastane tišina. Prelepa, studijska. U starom mikrofonu čulo bi se šuštanje, a ovde se jasno čuje da sam prazan. Pokušao sam da započnem priču o autentičnosti. Onda sam primetio da sam isti uvod čuo kod čoveka čiji sam raspored stola prekopirao. Nije strašno, pomislio sam. Možda imamo sličan pogled na svet i istog prodavca rasvete. Sačuvao sam snimak pod nazivom „proba“, da neuspeh dobije privremeni status.
Iza mene su knjige. Birao sam ih prema oblastima u kojima želim da delujem načitano i širini police. Jedna pokazuje da razumem istoriju, druga da prezirem površnost, treća ima odličan hrbat. Nju sam stavio u sredinu. Kod prve sam pročitao predgovor, kod druge posvetu. Treću nisam otvarao da ne popusti povez. Ne uništava se scenografija zbog radoznalosti. Kada neko dođe, kažem da trenutno čitam nekoliko stvari paralelno. To je tačno. Paralelno čitam njihove naslove dok prolazim kroz sobu. U kadar sam smestio ozbiljnu biblioteku. Ako mi već misao neće otići daleko, bar pogled može da odluta iza mene.
Da provozam besna kola, pa nek crknu dušmani
Naravno, ne mogu ceo život da se razvijam u dnevnoj sobi. Mora to neko i da vidi. Zato ću da provozam besna kola po Beogradu, takva da zaustave saobraćaj na Slaviji, pa nek crknu dušmani. U mojoj glavi tramvaj staje, taksista skida naočare, a čovek koji me nekad nije pozdravio shvata razmere svoje greške. Ne znam gde tačno stoji taj čovek, ali mora biti negde sa dobrim pogledom. Zbog njega sam doplatio felne. Nije mala stvar kad se toliko potroši da bi neko koga navodno prezirem konačno imao lepo mišljenje o meni.
Slavija, doduše, ume da zaustavi saobraćaj i bez mog učešća. Zato bih morao da spustim prozor, da se jasno utvrdi povod. Ne bi valjalo da ljudi pomisle kako stoje zbog gužve, a zapravo prisustvuju mom ličnom uspehu. Gledao bih pravo ispred sebe, hladno, kao da mi tuđe mišljenje ništa ne znači. Krajičkom oka proveravao bih svako tuđe mišljenje u okolnim vozilima. Ako neko ne pogleda, možda bih pustio muziku. Ako ni tada ne pogleda, proglasio bih ga zavidnim. Čovek mora sačuvati dostojanstvo kada publika odbija da sarađuje sa njegovom predstavom.
Najlepše je što još nemam ta kola, pa njihov doprinos mojoj sreći ostaje neograničen. Kad ih budem kupio, pojaviće se parking, registracija i neko sa skupljim modelom. To bi moglo pokvariti stvar. Ovako mogu satima da biram enterijer čoveka koji sam nameravao da postanem. Crna koža deluje odlučno. Ambijentalno svetlo sugeriše da sam uspeo i posle zalaska sunca. Ne razmišljam gde bih tim kolima zaista otišao. Važno je kako bih stigao pred druge. Za sada tu potrebu zadovoljava dostavni kombi. Stane ispred zgrade, upali sva četiri i nekoliko vozača zatrubi. Skroman početak, ali već utičem na saobraćaj.
Sve je stiglo, samo mene još nema
Niko mi, zapravo, nije prodao tako bezočnu laž kakvu sam uspeo da sastavim sam. Patike obećavaju da će izdržati trčanje. Mikrofon da će snimiti glas. Knjiga nudi tekst, sasvim pristojno odštampan. Nigde ne piše da uz njih dolazi sposobnost da podnesem sopstveno početništvo. Taj dodatak sam podrazumevao. Hteo sam da preskočim prvih nekoliko bednih pokušaja, kada nisam ni talentovan ni zanimljiv, nego samo čovek koji nešto tek uči. U prodavnici toga nema. Tamo me odmah oslovljavaju sa „poštovani“ i zahvaljuju mi na poverenju. Niko ne traži da zaslužim novi identitet. Dovoljno je da odobrim transakciju.
Najviše kupujem posle dana koje sam protraćio. Uveče mi treba neki dokaz da se ipak krećem. Otvorim ponudu i pronađem predmet koji će navodno ukloniti poslednju prepreku. Bolja lampa za knjige koje ne čitam. Nova torba za treninge na koje ne idem. Kamera za emisiju koju još nisam snimio. Svaki predmet dobije posao koji ja izbegavam. Onda gledam kako se porudžbina obrađuje i osećam gotovo dirljivu zahvalnost. Neko, negde, radi na mom životu. Pakuje ga, lepi traku, nosi do vozila. Jedino se od mene još ništa ne traži, osim da budem dostupan kad pozovu.
Danas sam ipak seo pred mikrofon. Otvorio sam dokument i napisao naslov. Zatim sam dugo gledao u prazninu ispod njega. Nije pomoglo ni svetlo ni naslon stolice koji prati kičmu čoveka bez karaktera. Već sam posegnuo za telefonom kada je zazvonio interfon. Još jedan paket. Potpisao sam prijem i poneo kutiju unutra, pokušavajući da se setim šta sam ovog puta rešio da postanem. Spustio sam je pored patika, ispod knjiga, nedaleko od mikrofona. Sve je bilo tu. Kurir je nastavio svojim putem, jedini koji je tog dana nešto završio. Paket je stigao. Čovek kome je namenjen ponovo kasni.
