Na poslu potpisujem budžete koje ne bih mogao da zaradim za deset godina. Kod kuće pitam kojom stranom sunđera da operem šerpu. Ne zato što ne znam. Nego zato što postoji pristojna šansa da će mi je uzeti iz ruke.
Uzme mi.
Eto koliko je važno postaviti pravo pitanje.
Posle pričam da je opsednuta kontrolom. Sve mora sama, sve mora po njenom, čovek ne može ni da pomogne. Taj deo naročito lepo zvuči kada izostavim sedam potpitanja kojima sam je prethodno doveo do ivice nervnog sloma.
Živim u tom stanu. Prljam ga punopravno, bez instrukcija i stručnog nadzora. Za ostavljanje gaća pored korpe imam neverovatnu samostalnost. Zbunjenost nastupa tek kada ih treba ubaciti unutra.
Nisam ja nesposoban. Samo sam ustanovio da se sposobnim ljudima daju obaveze.
Veš-mašina je teška onoliko koliko mi treba da ostanem na kauču
Novi telefon savladam za jedno popodne. Pronađem funkciju koju proizvođač još nije stigao da reklamira. Za automobil znam potrošnju, obrtni moment i razliku između tri paketa opreme. Na veš-mašini me zbunjuje dugme na kojem piše „start“. Pred njim stojim kao da sam upravo pronašao neeksplodiranu minu.
Pitam gde ide deterdžent. Pokaže mi. Pitam koliko. Objasni. Pitam može li ova majica s ovim peškirom. Dođe da pogleda. Dok treći put otvara fioku, već osećam prijatno približavanje slobode. Još malo pa će reći da se sklonim. Mogao bih sve da zapamtim. Mogao bih da fotografišem podešavanje. Ali zašto bih uništavao sistem koji godinama daje rezultate? Ona pere, ja ostajem čovek koji bi oprao da to nije toliko komplikovano. Sledeće nedelje postavljam ista pitanja. Ne smem da pokažem napredak. Jednom zapamtiš program za pamuk i odjednom se od tebe očekuje da ga koristiš. Tako počinje propast slobodnog vremena.
Kad pogrešim, kažem da sam bar pokušao. Kao da imam četiri godine i doneo sam joj crtež, a ne skupio džemper odrasloj osobi. Očekujem blagost prema svom razvoju. Na poslu bih otpustio čoveka koji peti put traži isto objašnjenje. Kod kuće zahtevam bezbedno okruženje za učenje koje nikad ne završavam. Ako povisi ton, uvredim se. Odlično je kada povisi ton. Tada više ne moram da odgovaram za uništenu odeću. Možemo da razgovaramo o tome kako se ona obraća meni. Povučem se na kauč, ranjen i suv. Ona ostane pored mašine, s mokrim vešom i još jednom obavezom. Da razmisli kako je mogla nežnije da me zamoli da budem koristan u sopstvenoj kući.
Kupovinu obavljam tako da požali što nije otišla sama
Za službeni put organizujem prevoz, hotel i sastanke u tri grada. U prodavnici zovem da pitam koji jogurt pijemo. Isti onaj koji pijem svakog jutra. Ali nisam došao ovde da povezujem iskustva. Došao sam da pokažem koliko je teško poslati mene.
Tražim spisak, fotografije i dostupnost na telefonu. Ona je ostala kod kuće, ali nema potrebe da uživa u tome. Zovem ispred svake druge police. Nema ovog pakovanja. Ima slično. Koliko slično sme da bude? Da uzmem dva manja? A koliko je dva puta sto osamdeset grama? Računam profite u procentima, ali pred pavlakom doživljavam intelektualni slom. Kada mi kaže da sam procenim, osetim da nije raspoložena za saradnju. Posle ću to pomenuti. Lepo sam pitao, a ona se iznervirala. Valjda se u vezi razgovara. Posebno kada razgovor drugoj osobi oduzima više vremena nego da je sama obavila posao.
Svoje pivo pronađem bez konsultacija. Uzmem i grickalice koje volim, tačno pakovanje i ukus. Tu me pamćenje služi besprekorno. Za ono što nam treba vratim se s pogrešnom stvari i izrazom čoveka koji je dao sve od sebe. Spustim kese na pod. Ona raspoređuje, proverava i ustanovljava šta sam zaboravio. Ja već sedim. Moj deo posla je završen, što potvrđuje i činjenica da mi se više ne radi. Ako kaže da sledeći put ide sama, ne protivim se. Poznaje sebe. Voli da bira. Ja ću ostati da odmorim od današnjih napora. Kad se vrati natovarena, otvoriću joj vrata i pitati što je uzimala toliko odjednom. Uvek postoji nešto što bih ja organizovao bolje, pod uslovom da je ona prethodno organizovala sve ostalo.
Posle jednog usisavanja očekujem zahvalnost, seks i počasno državljanstvo stana
Usisivač uključujem tek kada ima publike. Neću valjda da radim dok je ona napolju pa da moj doprinos ostane na nivou glasine. Pomeram stolice, udaram cevkom o nogare i uzdišem dovoljno glasno da se čuje preko motora. Domaćinstvo treba da zna da sam angažovan.
Pređem tamo gde je najlakše. Ispod sofe ne ulazim jer nisam došao da menjam geometriju prostora. Ugao preskočim. Kabl ostavim razvučen, usisivač nasred sobe. Onda kažem da sam završio. Ako pokaže mrvice, pitam mora li baš svemu da nađe manu. Time sam već prebacio razgovor sa poda na njen karakter. Pod je delimično čist, njen karakter sada treba temeljno preispitati. Kažem da s takvim pristupom ubija svaku volju u meni. Veoma krhka stvar, ta moja volja. Preživela je dvanaest sati vožnje do mora, ali ne može opasku da iza vrata još ima prašine.
Zahvalnost mi, međutim, ne promiče. Ako izostane, primetim odmah. Ona može tri dana da kuva, pere i skuplja za mnom, a da ne izgovorim ništa. Ja iznesem kesu sopstvenog smeća i čekam da me pogleda drugačije. Uveče čak budem posebno nežan. Negde u mojoj bednoj računici usisavanje je avans za seks. Nisam to rekao naglas, naravno. Samo se osetim pomalo prevarenim ako legne umorna. Toliko sam danas uradio. Ona je za to vreme završila deset drugih stvari, ali moje usisavanje ima drugačiju težinu jer sam mogao i da odbijem. Pred prijateljima kažem da smo ravnopravni. Podelili smo obaveze. Ona ih obavlja, ja povremeno učestvujem u razgovoru o tome koliko ih ima. Kada me pohvali, skromno kažem da nije ništa. Konačno jedna moja procena koja odgovara stvarnom doprinosu.
Neka mi kaže šta treba, ne mogu valjda i da živim ovde
Najveća prevara stane mi u pet reči. „Samo je trebalo da kažeš.“ Izgovorim ih mirno, skoro razočarano. Ja sam dostupan. Ona je propustila da iskoristi uslugu. Prljavo kupatilo moglo je danima da mi se obraća, ali nemamo takav odnos.
Na poslu tražim ljude koji samostalno uočavaju problem. Kod kuće čekam da problem dobije njen glas. Ona treba da primeti da nema deterdženta, kupi ga, odredi kad se pere i zamoli me da pritisnem dugme. Zatim treba da proveri jesam li ga pritisnuo. Ako nije, što me nije podsetila? Ako jeste, što me stalno kontroliše? Uspem da budem i bespomoćan i ugrožen, zavisno od toga šta mi trenutno čuva slobodno popodne. Kada joj dozlogrdi, kažem da imamo različite standarde. Moji su vrlo jednostavni. Mogu da trpim prljavštinu dovoljno dugo da će ona prva popustiti. Ne smeta mi da njoj smeta. Važno mi je samo da mene ne tera da ustanem.
Vremenom prestane da traži. Ja to dočekam kao poboljšanje odnosa. Manje zvoca, više ćuti, sve nekako bude gotovo. Ne pitam koliko je koštalo to ćutanje. Ne zanima me ni zašto me više ne zove da zajedno nešto uradimo. Naučila je da posao s mojim učešćem traje duže i ostavlja dodatni nered. Ja sam od toga napravio udoban život. Imam opran veš, skuvan ručak i ženu koja je odustala od očekivanja da se ponašam kao njen partner. Povremeno joj kažem da bi trebalo malo da se opusti. Posavetujem je iz ležećeg položaja. Jednog dana, dok skuplja moje stvari, kaže da joj je lakše da sve uradi sama. Klimnem zadovoljno. Na poslu upravo tako prepoznajem dobro raspoređene zadatke.
Dao sam joj prostor da radi ono u čemu je bolja.
Sada još da prestane da izgleda kao da joj se gadim dok to radi.
