Čim kažem „izvini“, pogledam koliko je sati. Neupadljivo, koliko mogu. Zanima me koliko još namerava da bude povređena sada kada sam završio svoj deo posla.
Priznao sam. Spustio glas. Nisam čak ni prevrnuo očima, mada sam imao materijala. Očekujem da se razgovor privede kraju i da veče ipak može da se iskoristi.
Ona, međutim, nastavlja. Objašnjava šta ju je zabolelo, kada se to već dogodilo i zašto joj moje obećanje više ne znači mnogo. Slušam nekoliko minuta, a onda uzdahnem kao čovek kojem upravo čine nepravdu.
„Pa dobro, rekao sam izvini.“
Tu se obično otkrije šta sam zapravo hteo. Nisam došao da razumem posledice. Došao sam da ih ukinem jednom rečju, po mogućnosti pre početka utakmice.
Moje izvinjenje bez promene ponašanja funkcioniše odlično. Ja ponovim šta sam radio, ona ponovi zašto je boli, pa joj objasnim da se vrtimo ukrug.
Izvinjavam se zbog onoga što si ti pogrešno doživela
Pred društvom sam ispričao nešto što mi je rekla nasamo. Bila je dobra prilika, svi su već bili raspoloženi, a meni je nedostajalo još malo pažnje. Video sam da joj se lice promenilo. Završio sam priču. Neću valjda da upropastim poentu samo zato što je poverovala da ume da mi se poveri.
Kasnije sam rekao da mi je žao što se uvredila. Pažljivo sam to sastavio. Nisam rekao da mi je žao što sam je ponizio. To bi zahtevalo da pogledam sebe. Ovako možemo da se bavimo njenom osetljivošću, koja je očigledno napravila problem usred prijatne večeri. Pokušao sam i da objasnim da se niko drugi nije uznemirio. Ljudi su se smejali. Imam svedoke da je poniženje bilo dobro primljeno. Ona kaže da mi više neće pričati takve stvari. Pitam kako misli da održavamo bliskost ako će sada sve da krije. Zaista je neprijatno kada posledica mog postupka počne da liči na njen nedostatak poverenja.
Ako procenim da se neće tako lako smiriti, dodam da sam ispao budala. To obično izgovorim dovoljno teško da joj bude neprijatno što me je dovela do tog zaključka. Voleo bih da kaže da nisam budala. Onda bismo prešli na utehu, gde se mnogo bolje snalazim dok je primam. Ako ćuti, pojačam. Kažem da sam očigledno najgori čovek na svetu. Nisam, naravno. Samo sam običan sebičnjak koji trenutno pokušava da od žene koju je povredio dobije potvrdu da je dobar. Ali ovako zvuči ozbiljnije. Skoro kao da se i meni nešto dogodilo. Posle nekoliko minuta ona već bira reči da me ne povredi. Eto, možemo mi lepo da razgovaramo kada se oboje potrudimo oko mene.
Posle mog „ali“ počinje suđenje tebi
Umeo bih ja da se izvinim bez dodatka. Samo ne vidim zašto bih propustio priliku da raspodelim krivicu. „Izvini, ali i ti…“ izgovaram gotovo u jednom dahu. Ne ostavljam joj dovoljno vremena da pomisli kako sam stvarno prihvatio odgovornost.
Zaboravio sam dogovor, ali mogla je da me podseti. Nisam se javio, ali zna kakva mi je nedelja. Vikao sam, ali nije ni ona baš birala trenutak. Za svaki svoj postupak imam uredno pripremljen njen propust. Ponekad moram da posegnem nekoliko meseci unazad. Nije mi teško. Pamćenje mi naglo proradi kada treba izbeći jednostavnu rečenicu o sebi. Setim se njenog tona, pogleda, nečega što je rekla mojoj majci. Na kraju se raspravljamo o četiri događaja, od kojih tri nemaju veze s večerašnjim. Odlično. Što je više materijala, teže je utvrditi zbog čega sam prvobitno sedeo ovde i pravio tužnu facu.
Kada se umori, kažem da smo oboje preterali. Množinu koristim kao čovek koji briše otiske. Malo moje krivice ovde, malo njene tamo, pa više niko nema čiste ruke. Sada možemo civilizovano da se raziđemo. Ako insistira da završimo ono zbog čega je razgovor počeo, optužim je da želi da pobedi. To mi posebno dobro ide. Ja sam napravio štetu, a ona je takmičarski nastrojena jer neće da zaboravi ko ju je napravio. Kažem da u vezi ne treba voditi evidenciju. Naravno da ne treba. Kada bi zapisivala obećanja, ispalo bi da godinama prodajem istu neispravnu robu. Ovako bar mogu da se uvredim što mi ne veruje na reč. Reč sam dao mnogo puta. Ima iskustva s njom. Ne razumem zašto joj baš to smeta.
Očekujem pohvalu jer sam ovog puta priznao pre nego što me je uhvatila
Posle nekoliko ponavljanja unapredim postupak. Sada kažem odmah. Nisam uradio ono što sam obećao, potrošio sam novac koji smo namenili drugome ili opet nisam došao na vreme. Saopštim joj sam, pa zastanem. Čekam da primeti koliko sam napredovao.
Ona pita šta ćemo sada. Mene zanima zašto preskačemo moju iskrenost. Mogao sam da prećutim, da izmislim razlog, da se pravim da nisam razumeo. Nisam. Izabrao sam pristojnost, pod vrlo povoljnim uslovima: šteta je već napravljena, a popravku ćemo nekako zajedno. Dobro, uglavnom ona. Ako treba nekoga zvati, nešto otkazati ili objašnjavati zašto nisam ispunio dogovor, verovatno će to uraditi bolje. Ja ću za to vreme biti ljut na sebe. To je ozbiljan unutrašnji rad. Ne vidi se spolja i slučajno mi ostavlja dovoljno vremena da gledam telefon, ali ne treba potcenjivati ono kroz šta prolazim.
Ponekad kupim cveće. Volim cveće. Ima cenu, mogu da ga preuzmem usput i ne zahteva da narednih šest meseci budem pouzdan. Predam buket i pažljivo pratim reakciju. Ako nije dovoljno topla, osetim da je nepravedna. Sad već odbija i moj trud. Račun iz cvećare mogao bih da priložim kao dokaz da sam učinio sve što je bilo u mojoj moći, osim onoga što je tražila. Ona govori o ponašanju. Ja gledam u ruže koje su očigledno potcenjene. Uveče pokušam da je zagrlim. Ako se odmakne, kažem da me kažnjava. Ne dopuštam mogućnost da joj trenutno nije prijatno uz mene. Lakše mi je da je zamislim kao okrutnu nego da prihvatim koliko sam postao zamoran. Cveće ostane na stolu. Sutradan ga ona stavi u svežu vodu. Čak i o mom kajanju neko drugi mora da brine.
Konačno mi je oprostila, više ništa ne očekuje
Najgore je što uglavnom znam šta treba da promenim. Nije mi potreban seminar da bih se javio, održao dogovor ili sačuvao nešto rečeno u poverenju. Umem to kada mi je važno. Pred šefom pažljivo slušam. Klijentu javim da kasnim. Za prijatelja od kojeg mi nešto treba pronađem vreme i formulaciju.
Kod nje računam na ono što smo već izgradili. Na godine, uspomene i njenu naviku da posle svega ipak razgovara sa mnom. Znam da joj nije svejedno, pa se ponašam kao da zbog toga može još malo. Kada zaplače, zagrlim je. Kada prestane, pomislim da smo rešili. Sutradan se vratim starom ponašanju, zadovoljan što imamo odnos u kojem može otvoreno da se kaže kako se oseća. Može, naravno. Samo nema mnogo koristi od toga. Ako ponovo pokrene temu, pitam dokle ćemo o istom. Ja sam je ponovio postupkom, ali ona je naporna jer je ponavlja rečima.
Onda jednog dana zaista prestane. Više ne proverava hoću li doći. Napravi plan bez mene. Ono što joj je važno ispriča nekom drugom. Kada nešto obećam, samo klimne, bez onog ranijeg pokušaja da proceni mislim li ozbiljno. U kući je mirnije. Meni lakne. Kažem prijatelju da smo prošli kroz težak period, ali da je sada mnogo opuštenija. Uveče opet zaboravim dogovor. Pripremim poznati izraz, priđem i krenem da se izvinjavam. Zaustavi me. Kaže da više ne očekuje moje izvinjenje. Nije ljuta dok to govori. To me malo zbuni, ali ne dovoljno da pokvarim sebi olakšanje. Poljubim je u obraz i kažem da mi znači što me razume.
Posle toliko razgovora konačno je naučila da prašta.
Tako sam objasnio sebi to što od mene više ništa ne traži.
