Prijatelje nisam izgubio. Samo sam ih uredno rasporedio u budućnost, tamo gde držim trening, sistematski pregled i ostatak ličnosti.
Svima ću se javiti čim malo popusti. Posao, obaveze, gužva, nešto. Ne znam više ni šta treba da popusti. Važno je da postoji razlog koji zvuči ozbiljnije od istine. A istina je da sam sinoć četrdeset minuta gledao dvojicu nepoznatih ljudi kako se svađaju oko parkinga. Jedan je izašao iz automobila u papučama. Morao sam da sačekam rasplet. Prijatelj koji mi je napisao „imaš minut?“ nije imao tako razrađenu dramaturgiju.
Moje odlaganje druženja dostiglo je nivo na kojem prijateljstvo postoji uglavnom kao najava prijateljstva. Imam ljude s kojima bih mogao da razgovaram o svemu. Samo prvo moramo da zakažemo razgovor o tome kada bismo razgovarali.
Nisam hladan čovek. Šaljem srce kad neko objavi da mu je teško. Nekad čak zadržim prst na ekranu da izaberem odgovarajuću boju. Ne može se reći da se ne angažujem.
U takvom sam haosu da sam pogledao i drugi deo
Kad kažem da sam u haosu, očekujem da sagovornik zamisli čoveka zatrpanog odgovornostima. Telefon zvoni, rokovi gore, neko bez mene ne može da donese sudbonosnu odluku. Stvarni prizor je nešto skromniji. Ležim ukoso, majica mi se podigla preko stomaka, gledam kako čovek pere tepih. Blato izlazi iz njega već osamnaest minuta. Tepih će večeras dobiti novu priliku. Moj drug neće. Njemu sam jutros napisao da ne znam gde udaram. Tehnički nisam slagao. Palcem udaram po ekranu bez ikakvog pravca, dok mi se dan raspada u komade dovoljno male da nijedan ne smatram potrošenim vremenom. Kad bi me neko pitao šta sam gledao, pola ne bih umeo da prepričam.
Prijatelj, nezgodno, traži nešto zahtevnije od gledanja. Mogao bi da kaže da mu brak ne ide dobro. Mogao bi da zaćuti. Onda bih morao da ostanem u toj tišini, bez mogućnosti da ga pomerim nagore. Možda bih morao da pitam nešto i saslušam odgovor koji ne staje u petnaest sekundi. Tu već počinju ozbiljni troškovi mog dragocenog slobodnog vremena. Zato radije pratim raspravu o tome da li je neki glumac propao. Čitam i komentare, naravno. Neću valjda formirati stav samo na osnovu snimka. Prema nepoznatim budalama imam istraživačku odgovornost kakvu prema prijateljima odavno ne pokazujem.
Naravno da postoje dani kada čovek stvarno ne može. Imam ih i ja. Problem je što sam te dane razvukao preko cele godine. Umor mi služi kao propusnica za svako odsustvo, čak i kad sam sasvim sposoban za dva sata digitalnog čeprkanja. Posle kažem da mi je trebalo malo mira. Kakav mir, nesrećniče. Upravo sam gledao čoveka kako preti drugom čoveku dizalicom. Nisam odmarao. Samo sam izabrao sadržaj kojem ništa ne dugujem. Prijatelju bih dugovao pažnju. Tu mi, izgleda, počinje prekovremeni rad.
Čujemo se, čim se termini poklope sa drugim dolaskom Hrista
Naša grupa postoji šest godina i zove se „Kafa u subotu“. Niko više ne zna na koju subotu se mislilo. U početku smo predlagali datume. Onda smo prešli na mesece. Sada uglavnom šaljemo snimke i povremeno napišemo da bismo stvarno mogli da se vidimo. Jedan predloži vikend, drugi ne može, treći pošalje palac. Ja napišem „dogovaramo se“, što u prevodu znači da sam uspešno učestvovao bez preuzimanja obaveze. Razgovor zatim zatrpamo nečim dovoljno glupim da svi zaborave povod. Poslednji put smo odustali od susreta negde između fotografije roštilja i rasprave o gumama. Michelin je dobio više pažnje nego čovek koji nas je zvao.
Ako neko ipak odredi vreme i mesto, osetim blagu uvredu. Čemu ta agresija? Godinama negujemo spontanost, a on sad hoće adresu. Odmah izvučem „javljam ti još“. To je moja omiljena rečenica jer drugog čoveka pretvara u čekaonicu. On treba da sačuva deo dana dok ja proverim da li će se pojaviti nešto što mi se više radi. Ne izgovaram to tako, naravno. Kažem da ne volim da obećavam unapred. Zvučim gotovo časno. Kao da sam čovek od reči, a ne kukavica koja želi sve izlaze otvorene. Najviše volim dogovore koji propadnu tuđom krivicom. Tada mogu čak i da izrazim razočaranje.
Kad konačno sretnem druga na ulici, uhvatim ga za rame kao povratnika iz zarobljeništva. Gde si, čoveče, nema te nigde! Za tu rečenicu trebalo bi da postoji automatska šamarčina. Bio je tu. Pisao je. Zvao je. Predlagao je četvrtak. Ja sam u četvrtak gledao kako neko otvara paket s noževima. Ipak, nasred trotoara odigram toplinu tako uverljivo da skoro poverujem sebi. Moramo na kafu, kažem. Obavezno, kaže on. Rastanemo se zadovoljni što smo još jednom potvrdili nameru da jednog dana budemo prijatelji i uživo.
Znam gde si letovao, samo ne znam kako živiš
Znam da je bio u Grčkoj. Prepoznao sam hotel, video večeru, primetio novi sat. Znam i da misli kako selektor nema pojma, što nas već svrstava u zajednicu dubokih duhovnih interesovanja. Kada me neko pita jesmo li u kontaktu, kažem da jesmo. Pa pratim ga. Kao pošiljku. Imam pregled kretanja i povremenu potvrdu da je aktivan. Ne znam zašto je prestao da pominje posao. Nisam pitao za oca posle one objave iz bolnice. Nisam siguran ni da li još živi na istoj adresi. Ali znam da je u avgustu jeo hobotnicu. Tu sam ostavio plamen, da čovek oseti prisustvo prijatelja.
Za rođendan sam posebno pažljiv. Telefon me podseti, telefon predloži čestitku, ja proverim da nije previše nežna. „Sve najbolje, brate, zdravlja i sreće!“ Dodam pivo. Ne želim da poruka deluje bezlično. Onda je pošaljem čoveku s kojim sam nekad delio poslednje pare i smejao se do jutra. Današnji maksimum bliskosti sastoji se od rečenice koju bih bez izmena mogao poslati vulkanizeru. Ako odgovori „hvala, brate, kad se vidimo?“, čestitka je izmakla kontroli. Nisam planirao nastavak komunikacije. Hteo sam samo da uredno obavim godišnji servis odnosa. Zato odgovorim „uskoro obavezno“ i zatvorim razgovor, zadovoljan što nisam zaboravio datum koji je zapamtio uređaj.
Najodvratnije je što umem da budem ponosan na svoju nenametljivost. Nisam od onih koji smaraju, kažem. Kod mene prijateljstvo ne traži svakodnevno dopisivanje. Tačno. Ne traži ni nedeljno, ni mesečno, ni ikakav trag da me tuđi život zanima. Tuđom pristojnošću pokrivam sopstvenu lenjost. Pošto me prijatelj ne vuče za rukav, zaključujem da mu ništa ne treba. A ako jednom kaže da mu je teško, ponudim najjeftiniju velikodušnost na tržištu. Tu sam za sve. Osim, izgleda, za utorak u sedam.
Konačno sam našao slobodno veče
Vremenom su pozivi postali ređi. To sam prvo doživeo kao poboljšanje organizacije. Manje poruka, manje obaveza, manje potrebe da objašnjavam zašto opet ne mogu. Prijatelj je prestao da predlaže kafu. Prestao je i da šalje one glupe fotografije iz prodavnice koje su samo nama bile smešne. Nisam odmah primetio. Takve stvari nemaju zvuk upozorenja. Niko ne pošalje obaveštenje da je upravo odustao od još jednog pokušaja. Samo prestane. Ja sam nastavio da verujem kako među nama ništa ne zavisi od vremena. To mi je bila vrlo udobna teorija. Nisam morao ničim da je proveravam, pa je godinama ostala savršeno tačna.
Onda sam jednog dana završio ranije. Nije bilo gužve, nisam bio naročito umoran, čak mi ni telefon nije nudio nešto zanimljivo. Pomislio sam da bih mogao da ga pozovem. Otvorio sam razgovor i video poslednju poruku. Pitao je jesam li slobodan te nedelje. Iznad nje stajalo je moje „javljam ti se ovih dana“. Datum me je zaustavio. Toliko je prošlo da mi je bilo neprijatno da počnem običnim „gde si“. Hteo sam prvo da smislim nešto dobro. Neku šalu koja bi preskočila prazninu i vratila nas tamo gde sam ga ostavio. Odložio sam telefon dok ne smislim. Eto koliko sam ozbiljno shvatio priliku.
Za sahranu sam, nekoliko nedelja kasnije, našao vreme. Pomeren je sastanak. Posao je sačekao. Put nije bio nepremostiv. Sve ono što mesecima nisam mogao odjednom se organizovalo za jedno prepodne. Stajao sam među ljudima i slušao šta se u njegovom životu događalo dok sam ja bio u haosu. Uveče sam opet otvorio naš razgovor. Hteo sam da napišem da sam slobodan u subotu. Prvi put bez rezerve, bez „videću“, bez potrebe da proverim kalendar. Gledao sam polje za poruku. Konačno sam imao celo veče.
