Moja rečenica „možda grešim“ ima istu svrhu kao ukrasni peškir u gostinskom kupatilu. Tu je da ostavim pristojan utisak. Nije predviđena za upotrebu.
Sa mnom može otvoreno da se razgovara. Možeš da izneseš mišljenje, postaviš pitanje i navedeš dokaz. Posle ćemo utvrditi zašto si imao potrebu da me poniziš. Nemam ja problem sa kritikom. Imam problem sa ljudima koji je upućuju meni, gde potpuno gubi smisao.
Pre neki dan sam promašio skretanje. Navigacija je rekla desno, žena je pokazala desno, a ja sam nastavio pravo. Nisam hteo da priznam grešku, pa sam nas odvezao još jedanaest kilometara. Objašnjavao sam da poznajem bolji put. Završili smo pored stovarišta, iza kamiona sa peskom.
Žena je ćutala. To me je posebno uvredilo. Očekivao sam makar neku nepravednu optužbu, nešto za šta bih mogao da se uhvatim. Ovako smo sedeli u tišini, nas dvoje i moja glupost, kojoj sam upravo platio gorivo.
Ispod stola guglam kao da brišem tragove zločina
Za večerom sam izgovorio podatak koji nisam proverio, ali sam ga lepo nosio. Naslonio sam se, podigao čašu i završio rečenicu onim izrazom koji poručuje da je tema zatvorena. Prijatelj je rekao da nije baš tako. Nije ni povisio glas. To je već bilo podlo. Da je vikao, mogao bih da ga proglasim neuravnoteženim. Ovako je samo sedeo i znao nešto što ja nisam.
Izvadio je telefon i pokazao mi podatak. Pogledao sam ekran onoliko koliko gledam račun koji ne želim da platim. Onda sam rekao da je stvar mnogo složenija. Nije bila. Pitanje je bilo koje godine se nešto dogodilo. Ali čim pogrešim godinu, iz mene izađe čovek spreman da ospori kalendar. Spustio sam telefon pod sto i počeo da pretražujem. Prvi rezultat me je demantovao. Drugi takođe. Treći sam otvorio samo da proverim koliko duboko ide ova organizovana hajka. Posle nekoliko pokušaja više nisam kucao pitanje. Kucao sam odgovor koji mi treba, uz sve uvređenije izraze. Internet je morao negde da ima još jednog idiota. Ne mogu valjda biti jedini sa pristupom mreži.
Našao sam ga na forumu iz 2011. Imao je nadimak, tri zabrane pristupa i isto mišljenje kao ja. Dovoljno. Podigao sam telefon i rekao da postoje različiti podaci. Prijatelj je pitao koji su izvori tog čoveka. Nisam proverio. Nisam proverio ni svoj podatak, ali sada sam već bio na čelu odbrane kritičkog mišljenja. Ostali su jeli i gledali u tanjire. Jedan je pokušao da promeni temu. Prekinuo sam ga. Nisam potrošio dvanaest minuta na pronalaženje budale da bi mi sada neko pričao o poslu. Morao sam da završim. Čovek preko puta nije smeo da ode kući sa saznanjem da me je ispravio. Kako ću ja onda da spavam? Kako će on da spava tako zadovoljan?
Kad dokaz stigne, otvaram disciplinski postupak protiv tona
Najviše volim trenutak kada kažem da nije važno ko je u pravu. To obično izgovorim neposredno nakon što postane jasno da nisam ja. Do tada sam zahtevao preciznost, prekidao sagovornika i tražio da mi pokaže gde to piše. Pokazao je. Sada je, međutim, pitanje zašto razgovaramo kao neprijatelji. Zar smo dotle došli da jedni drugima guramo dokaze pod nos? Gde je nestala ljudskost?
Pitam ga da li je morao tako pred svima. Ne pominjem da sam ja pred svima prvi otvorio usta. To je bio doprinos razgovoru. Njegova ispravka je napad na dostojanstvo. Ako se nasmeje, likuje. Ako ostane ozbiljan, glumi superiornost. Ako kaže da pređemo na nešto drugo, beži od rasprave koju sam upravo izgubio. Za svaku njegovu reakciju imam pripremljenu manu. Toliko sam posvećen zaštiti sopstvenog obraza da bez problema uprljam tuđi. Posle ću reći da smo se obojica malo zaneli. Volim množinu kada treba raspodeliti moju sramotu. Odjednom smo svi odgovorni, svi smo nešto rekli, svi bi trebalo da razmisle. Ja ću, naravno, prvi objasniti o čemu.
Ako ni to ne pomogne, kažem da nisam ja to tako rekao. Jesam. Još sam ponovio, da me bolje čuju. Ali sada tražim da se uvaži ono što sam mislio, što se zgodno promenilo otkad sam saznao odgovor. Sagovornik citira moju rečenicu, a ja mu zameram što se hvata za reči. Trebalo bi valjda da čita neobjavljene dopune iz moje glave. Na kraju izvučem nešto od prošlog leta. Zakasnio je na ručak, zaboravio da se javi, rekao nešto glupo o gumama. Konačno smo stigli na teren koji mi odgovara. Više ne razgovaramo o činjenici. Razgovaramo o njegovom pravu da je izgovori. Tu mogu do jutra. Istinu smo već oterali, sad još njega da umorim.
Što sam skuplje platio glupost, duže moram da budem pametan
Kupio sam aparat za kafu koji košta kao pristojan odmor. Tri nedelje sam gledao snimke, proučavao pritisak i objašnjavao ukućanima šta smo dosad propuštali. Aparat je stigao, zauzeo radnu površinu i napravio nešto što sam popio iz inata. Žena je probala gutljaj i rekla da joj se ne dopada. Objasnio sam joj da još nema razvijeno nepce. Njoj se kafa nije dopala. Meni se nije dopalo što je to izgovorila besplatno.
Posle dve nedelje počeo je da curi. Podmetnuo sam krpu i rekao da treba vremena da se uhodamo. Mi. Aparat i ja. Kao da smo tek počeli da živimo zajedno pa otkrivamo navike. Kada je servis saopštio cenu popravke, zaključio sam da su lopovi. Prodavac je bio lopov, serviser lopov, proizvođač prevarant. Samo je kupac ostao ugledan stručnjak koji je doneo odličnu odluku u svetu pokvarenih ljudi. Na internetu sam ipak ostavio preporuku. Napisao sam da uređaj nije za svakoga. To je bilo tačno. Nije bio ni za mene, ali taj detalj bi mogao da zbuni potencijalne kupce. Neka kupe. Biće mi lakše kada nas bude više.
Ovako branim i restoran u koji sam doveo društvo. Meso je žilavo jer je kvalitetno. Konobar nas ignoriše jer nije napadan. Račun je ogroman jer ne plaćamo samo hranu. Šta još plaćamo, nisam utvrdio. Možda moju nesposobnost da kažem da sam loše izabrao. Prijatelj se našali da ćemo sledeći put negde drugde. Zapamtim mu to. On je već zaboravio večeru, a ja mesecima čekam da preporuči bilo šta. Knjigu, majstora, parking. Dovoljno je da se pojavi sitna mana i eto mene, konačno raspoloženog. Ne tražim ja kvalitet. Tražim priliku da mu vratim. Toliko sam odraslog života uložio u ovo da bi bilo neprijatno priznati čime se zapravo bavim.
Najzad su svi zaćutali, znači da su shvatili
Najbedniji deo je što obično znam kada grešim. Osetim to pre nego što završim sledeću rečenicu. Tuđe objašnjenje ima smisla. Moje više nema. Mogao bih da kažem da nisam znao i uzmem još malo salate. Ali pogledam čoveka preko puta i sve se pokvari. Zamislim ga kako me ubuduće ne smatra najpametnijim za stolom. Možda me nikada nije ni smatrao. Ta mogućnost je toliko uvredljiva da zaslužuje novu raspravu.
Zato nastavim. Nije mi više važno šta se dogodilo, šta piše i šta može da se proveri. Hoću da mu presedne što je progovorio. Da sledeći put razmisli pre nego što me ispravi. I uspevam. Ljudi zaista počnu da razmišljaju. Prijatelj otvori usta, pogleda me i kaže da nema veze. Žena prestane da objašnjava. Neko u društvu slegne ramenima čim krenem sa „zapravo“. Ja to doživim kao autoritet. Nikome nije ostalo ništa da doda. Potreba da uvek budem u pravu konačno mi se isplatila. Napravio sam od razgovora toliko neprijatno mesto da više niko neće da uđe.
Vremenom me sve ređe zovu. Kažem da su se udaljili jer ljudi danas ne podnose iskrenost. Kada im pišem, odgovaraju kratko. Pripisujem to nedostatku argumenata. Ne pitaju me za savet, ne pričaju mi šta ih muči i ne šalju ono što ih je nasmejalo. Sada te stvari dele negde gde razgovor ne zahteva oporavak. Ja uveče otvorim staru prepisku. Poslednja poruka je moja, dugačka i temeljna. Pročitam je ponovo, zadovoljan kako sam sve objasnio. Ispod nje nema odgovora. Nema ga već mesecima. Moguće je da sam izgubio prijatelja, ali nemojmo sada skretati sa teme.
Važno je da sam imao poslednju reč.
