Nisam pisao protiv ove vlasti da bih nekome drugom unapred oprostio iste postupke. Studentska podrška nije dozvola za nasilje. Profesorska titula nije potvrda demokratičnosti. A moja želja za boljom Srbijom nije pristanak na bilo kakvu sledeću vlast.
Na Burbonu smo kritikovali partijsku državu, političko zastrašivanje i odnos prema neistomišljenicima. Nijednu opravdanu kritiku ne povlačim, ali nisam potpisao obavezu da svaku ponuđenu zamenu dočekam kao oslobođenje, bez obzira na njeno ponašanje. Neću nekome oprostiti bahatost samo zato što je uspeo da stane pred studentsku zastavu. Još manje ću svoje sumnje sklanjati da ne bih pokvario raspoloženje njegovim pristalicama.
Studentska borba i politička karijera ljudi koje studenti podržavaju nisu ista stvar. Upravo na toj razlici danas insistiram. Poverenje koje su mladi stekli svojim angažovanjem ne može se automatski prepisati svakom kandidatu. Ko traži mandat, mora da izdrži proveru. Ko traži poštedu zato što dolazi posle loše vlasti, već je pogrešno razumeo posao za koji se prijavljuje.
Žena nije manje žrtva zato što je aktivistkinja SNS-a
U Novom Sadu je 29. septembra Ljiljana Cvjetković, aktivistkinja SNS-a, dobila udarac u glavu. Policija je potom uhapsila dvadesetogodišnjeg O. N. zbog sumnje da je fizički napao pedesetdvogodišnju ženu. Ilija Srdanović bio je na mestu sukoba. Cvjetkovićeva tvrdi da je pozivao svoje pristalice da krenu prema aktivistima SNS-a. Njegova odgovornost za pokretanje napada nije utvrđena. Izveštaji beleže i prethodno otimanje transparenta od pristalica Studentske liste. To su činjenice i suprotstavljeni navodi koje treba razjasniti. Udarac ženi ne postaje prihvatljiv ni u jednoj verziji političke istorije tog dana.
Od Srdanovića očekujem objašnjenje sopstvenog ponašanja, precizno koliko i medicinski nalaz. Gde je stajao, koga je pozivao i šta je pokušavao da postigne? Šta je uradio da spreči eskalaciju? Ta pitanja nisu uvreda profesoru. Ona su minimum provere čoveka koji traži političko poverenje. Titula ga ne oslobađa obaveze da odgovori, a posebno poražava kada se ugled stečen u jednoj profesiji koristi za izbegavanje odgovornosti u drugoj. Pacijenti nisu birači, a poverenje stečeno u ordinaciji ne rešava pitanja otvorena na ulici.
Najbedniji mogući odgovor bio bi da je žrtva ionako naprednjakinja. Takva rečenica ukida svaku razliku između zalaganja za slobodu i dozvole za obračun. Članstvo u stranci ne oduzima pravo na bezbednost. Ne dopada mi se društvo u kojem se prvo proverava stranačka knjižica povređenog, pa se tek onda odlučuje koliko je njegova povreda zaslužila saosećanja. Za osudu udarca nije potrebna simpatija prema SNS-u, nego elementarna sposobnost da i u političkom protivniku, čak i najneprijatnijem, prepoznaš čoveka.
Niš i Kula: Nepravda nije dozvola za sledeći napad
U Nišu je istog dana povređen aktivista SNS-a Denis Stojanović. Prema izjavi lekara, na kontrolnom skeneru utvrđeno je krvarenje u mozgu. Policija je uhapsila Gorana Jovanovića, počasnog konzula Austrije, zbog sumnje da ga je udario glavom, držeći metalnu šipku. O krivici odlučuje sud, dok o ozbiljnosti događaja dovoljno govori činjenica da je čovek ostao u bolnici, sa povredom koja zahteva lekarski nadzor. Nema potvrde da je Jovanović postupao po nalogu Studentske liste. Tu vezu neću izmišljati. Napad koji se istražuje dovoljno je ozbiljan i bez izmišljenog komandnog lanca.
Četiri dana ranije policija je u Kuli uhapsila muškarca osumnjičenog da je sekirom polomio štand SNS-a i drškom udario aktivistu. Sagovornica „Vremena“ iz grupe „Mladi Kula“ osudila je njegov postupak. Tvrdila je i da je porodica prethodno mesecima bila izložena uznemiravanju. Zatražila je da se najpre procesuiraju oni koji su ga targetirali, pa tek onda on. Upravo tu vidim ozbiljan problem, jer odgovornost za jedan postupak ne sme biti uslovljena prethodnim kažnjavanjem nekog drugog, koliko god njegovo kažnjavanje bilo potrebno. U suprotnom bi svaki politički nasilnik mogao da sastavi spisak starih nepravdi i zatraži odlaganje.
Ako su prijave uznemiravanja ignorisane, mora se utvrditi ko je zakazao. To ne daje nikome privatnu dozvolu za sekirom uređene političke odnose. Ne postoje naši prestrašeni građani i njihovi ljudi kojima strah pripada po zasluzi. Kada pravdu počnemo da raspoređujemo prema političkoj korisnosti, prihvatili smo poredak protiv kojeg navodno ustajemo, samo što smo sebi rezervisali povoljnije mesto u njemu. To nije teško razumeti. Teško je primeniti kada račun stigne nekome iz sopstvenog okruženja.
Studenti nisu tu da odraslima peru političke biografije
Studentska lista okuplja profesore, stručnjake i javne ličnosti. Među predstavljenim kandidatima bili su Ilija Srdanović, Jovo Bakić i Tihomir Stanić. To znači da pred biračima stoje konkretni odrasli ljudi. Imaju sopstvene stavove, ranije izjave i profesionalne putanje, a njihove kandidature moramo razmatrati upravo tako, bez sklanjanja iza kolektivne slike mladosti i nevinosti. Kandidatura je dobrovoljno prihvatanje javne provere. Niko nema obavezu da se kandiduje. Ko se kandiduje, nema pravo da svoju ranjivost pretvori u zabranu kritike.
Tu prepoznajem mogućnost kukavičijeg jajeta. Studenti prikupe poverenje, ulože vreme i podnesu teret angažovanja. Onda neko drugi, pod istim imenom, zatraži mandat i deo tog poverenja ponese kao sopstvenu imovinu. Zbog toga me zanima postupak izbora kandidata, a ne samo rezultat predstavljen na bini. Ko ih je predložio? Prema kojim javnim kriterijumima su prihvaćeni? Kako su razmatrane sporne izjave? Ko objašnjava odluku kada kandidat kompromituje obećane vrednosti? Ne tvrdim da odgovori ne postoje, ali birač zaslužuje da ih dobije jasno i na jednom mestu, bez pozivanja na veru u kolektiv.
Nije svaki čovek koji podržava studente njihov predstavnik. Nije svaki studentski predstavnik predstavnik svih studenata. A nijedna lista nije vlasnik generacije. Zato odbijam prečicu prema kojoj kritika kandidata automatski postaje napad na mlade, jer bi to bilo veoma udobno sklonište za svakog političkog oportunistu. Podrška studentima ne sme postati način da odrasli kandidati preskoče pitanja koja smo postavljali svim prethodnim pretendentima na vlast. Ako im je potrebna takva zaštita, onda problem nije u grubosti pitanja.
Profesor koji objašnjava razliku između plivanja i plutanja
Jovo Bakić je u javnom odgovoru Draganu Đilasu, objavljenom 2020, pisao o jurenju pripadnika režima ulicama, dodajući da će neki verovatno plivati Savom i Dunavom. Sam je naglasio razliku između plivanja i plutanja. To znači da mu ne treba pripisivati najavu ubistava koju taj tekst ne dokazuje. Ali ostaje slika političkih protivnika koji beže pred poterom. Ostaje i pitanje zbog čega bi takav rečnik bio preporuka za nekoga ko želi da učestvuje u zakonodavnoj vlasti. Za tu kritiku nije potrebna nijedna tabloidna izmišljotina.
Ne zanima me koliko je autor zadovoljan oštrinom sopstvene metafore. Zanima me kako zamišlja odgovornost ljudi koje smatra krivim. Hoće li biti saslušani, optuženi i suđeni ili će prvo morati da proveravaju temperaturu rečne vode? Politički protivnici nisu obavezni da se osećaju bezbedno samo zato što im je profesor objasnio izbor glagola. Posebno je neprihvatljivo očekivati da se svaka takva izjava tumači najdobronamernije kada dolazi iz poželjnog tabora. Od kandidata očekujem da razmisli i o onome ko ga sluša sa druge strane, umesto da meri uspeh dosetke aplauzom sopstvene publike.
Akademska sloboda podrazumeva pravo na oštru kritiku. Ne podrazumeva pravo da kritičar bude pošteđen ocene sopstvenih reči. Bakić ima pravo da govori, kao što ja imam pravo da zaključim da retorika ulične potere nije politička kultura koju želim da podržim. Profesorsko zvanje tu ne donosi ni gram dodatnog opravdanja. Ako se od običnog građanina traži pristojnost, onda se od javnog intelektualca može tražiti bar toliko samokontrole. U suprotnom dobijamo stalešku privilegiju za vređanje, upakovanu u navodnu intelektualnu hrabrost.
Prezir prema biračima nije dokaz superiornosti
Najviše me zabrinjava mogućnost da demokratska obećanja postanu zavisna od toga ko je pred nama. Za pristalicu puno razumevanja. Za kolebljivog građanina sumnja. Za protivnika poniženje. Kada takvu raspodelu prihvatimo, politički razgovor postaje provera pripadnosti u kojoj sadržaj izgovorenog više nije važan, pa čoveka prestajemo i da slušamo. Važno je da li je na vreme izgovorio lozinku kojom dokazuje da pripada poželjnoj strani. To je ozbiljna opasnost za svaki pokret koji o sebi počne da razmišlja kao o jedinom moralno dozvoljenom izboru.
Birač SNS-a ne mora meni da objašnjava zašto zaslužuje zaštitu od nasilja. Ne mora prvo da položi ispit iz političke osvešćenosti. Ima pravo da pogreši, da se sa mnom ne slaže ili da moje razloge smatra promašenim. Ako je počinio krivično delo, odgovara za delo. Ako je glasao drugačije, odgovara jedino sopstvenoj savesti. Ko te dve stvari meša, pokazuje da mu smeta tuđa sloboda izbora, odnosno da bi je najradije ograničio čim prestane da proizvodi poželjan rezultat.
Isti problem vidim u svakoj etiketi koja čitavog čoveka svodi na predmet podsmeha. Kada nadimak zameni argument, lakše se zaboravi da iza njega postoje porodica, posao i strah. Ne tvrdim da svaka uvreda vodi fizičkom napadu. Tvrdim da ponižavanje ne sme postati kvalifikacija za demokratsku vlast. Niko neće postati bolji politički predstavnik zato što ume efikasnije da ponizi birače druge strane. Od kandidata tražim sposobnost da upravlja i u interesu onih koji ga nikada neće voleti.
Program postoji. Sada pokažite računicu
Studentska lista objavila je plan sa jedanaest tačaka. Predlaže antikorupcijske mere, departizaciju, besplatne udžbenike, podršku privredi, dostupnije stanovanje i zdravstvenu zaštitu. Objavljene su i razrade za obrazovanje, nauku i kulturu, uključujući ciljeve većeg finansiranja. Zato neću ponavljati da programa nema. Kritika mora biti sposobna da pročita ono što napada. Ali postojanje programa tek otvara ozbiljnu raspravu. Obećanje postaje proverljivo kada uz cilj dobijemo cenu, rok, nadležnost i objašnjenje šta se događa ako planirani prihodi izostanu.
U pregledanim objavama nisam našao objedinjenu fiskalnu računicu svih obećanja. Pojedinačni ciljevi izdvajanja ne zamenjuju takav dokument. Ako istovremeno obećavate nova ulaganja, subvencije i dostupnije usluge, pokažite kako se sve uklapa. Gde se troškovi smanjuju? Koji prihodi rastu? Šta ima prednost u prvoj godini? Povraćaj nezakonito stečene imovine ne može se unapred knjižiti kao siguran prihod. Postupci imaju trajanje, troškove i neizvestan ishod. Građanima treba objasniti kako sistem radi dok se ti postupci vode, a ne samo kako će izgledati kada se sve završi idealno.
Posebno ne prihvatam da se pitanje o novcu tretira kao nedostatak vere u promenu, kao da je građanin računicom pokvario moralnu lepotu obećanja. Samo je primetio da će račune na kraju neko platiti. Vlast smo s pravom pitali koliko koštaju njeni projekti, pa isto pitanje mora da sačeka i njene naslednike, bez obzira na ugled njihovih savetnika. U protivnom bismo budžetsku odgovornost sveli na zahtev koji važi samo dok novac troši protivnik. Dobra namera nije ekonomski model, a ugled potpisnika ne nadoknađuje nedostajuću računicu.
Ko će kontrolisati one koji obećavaju čišćenje države?
Plan predviđa formiranje specijalne tužilačke policije. Predviđa i mere odgovornosti javnih funkcionera, promene u medijskoj oblasti i postupanje prema nacionalnim frekvencijama. Upravo tu kritika mora biti najstroža. Govorimo o ovlašćenjima koja mogu ozbiljno uticati na tuđu slobodu, posao i javni glas. Ne zanima me samo protiv koga bi se koristila. Zanima me kako bi bilo sprečeno da se zloupotrebe. Čovek koji obećava obračun sa samovoljom mora da objasni ograničenja sopstvene buduće moći, jer bez toga nudi samo obećanje da će biti bolji gospodar.
Ko bira ljude u novoj jedinici? Ko proverava sukobe interesa? Ko istražuje njene nezakonite postupke? Kako se štiti građanin koji postane meta pogrešne istrage? Isto važi za lustraciju. Tražim individualnu odgovornost, dokazive kriterijume i mogućnost osporavanja odluke. Neću političko čistilište u kojem pripadnost pogrešnom krugu zamenjuje dokaz. Ne tvrdim da program takvo čistilište izričito propisuje, ali od onih koji traže ovlašćenja očekujem da unapred pokažu kako će sprečiti takav ishod. Nije dovoljno napisati da će postupati pošteni ljudi, jer se upravo tako najlakše preskoče pitanja o kontroli.
I medijska sloboda ima smisla samo ako štiti pravo da se nova vlast neprijatno kritikuje. Propisi moraju važiti jednako, uz proverljive odluke i postupke. Od budućeg regulatora ne tražim da novinare nauči zahvalnosti prema pobednicima. Tražim da podnese njihov rad čak i kada je neugodan za one koji su ga izabrali. Ako televizija sme da bude slobodna samo dok navija za promenu, onda njena sloboda ima rok trajanja do prve kritičke emisije. Takvo „oslobađanje“ ne bih prihvatio ni uz najlepši govor o javnom interesu.
Država ne može da sačeka da se svi usaglase
Srdanović je u intervjuu za Insajder prednost dao unutrašnjem uređenju i borbi protiv korupcije. Evropsko članstvo vezao je za kasniju javnu raspravu i mogući referendum. Razumem šta je rekao. Upravo zato pitam kako bi buduća vlada postupala do tada. Koji bi pravac zastupala u pregovorima? Kako bi rešavala neslaganja svojih članova? Spoljna politika nije predmet koji se odlaže do sledećeg ispitnog roka. Država mora da donosi odluke i pre nego što njeni novi upravljači postignu savršenu saglasnost o sebi.
Zajedničko protivljenje sadašnjoj vlasti može okupiti veoma različite ljude, ali ne rešava njihove buduće sporove, niti ih oslobađa obaveze da objasne način odlučivanja. Birač ima pravo da zna čemu daje mandat. Ne mora unapred dobiti odgovor na svaku zamislivu krizu. Mora dobiti dovoljno jasne pravce da razlikuje politički izbor od skoka u nepoznato. Nije ozbiljno tražiti vlast nad celom državom, a najteža neslaganja ostaviti građanima kao iznenađenje posle glasanja. Poverenje se stiče i jasnim priznavanjem razlika, uz dovoljno uverljivo objašnjenje kako će se one rešavati kada više ne bude moguće odlagati odluku.
U odgovoru RTS-u Studentska lista tražila je precizne teme i format debate, uz učešće odgovarajućih stručnjaka. Ali politika prevazilazi stručni seminar. Poslanik će odlučivati i o pitanjima izvan svoje profesije. Zato diploma nije zamena za javno objašnjen politički stav. Lekar ne mora znati svaki detalj monetarne politike. Mora znati kakav odnos prema institucijama, odgovornosti i građanskim slobodama zastupa. Ko traži poverenje za opšte odluke, ne može sva nezgodna pitanja vraćati u tuđu stručnu oblast.
Neću da menjam gospodara
Najopasnija ponuda nije nužno ona koja otvoreno pokazuje grubost. Opasna je i ona koja traži da joj grubost oprostimo zbog navodno uzvišenog cilja. Tu nastaje kukavičije jaje promene. U poverenje građana može da se useli ista potreba za nedodirljivošću koju su kod stare vlasti prezirali. Razlika se onda svodi na objašnjenje zašto baš sada moramo da ćutimo: jednom je razlog država, drugi put borba, treći put budućnost dece. Ishod je isti kad se od građanina očekuje da sopstvenu procenu zameni poslušnošću.
Ne tvrdim da su svi kandidati isti niti da pomenuti napadi imaju zajedničkog organizatora. Takvu tvrdnju ne mogu da dokažem. Mogu da odbijem svako opravdavanje nasilja, nejasne odgovornosti i prezira prema neistomišljenicima. Mogu da zahtevam da studentsko ime prestane da služi kao odgovor na pitanja o konkretnim ljudima. Mogu da kažem da me ne zanima samo ko će ući u Skupštinu. Zanima me šta ćemo smeti da kažemo kada uđe. Posebno me zanima hoće li tada podnositi građane koji mu uskrate aplauz.
Mogu li naslednici biti gori? Mogu, kao što svaka neproverena vlast može izneveriti očekivanja. To nije presuda unapred. To je razlog da im unapred ne predamo pravo da sami određuju granice svoje moći. Neću čekati da neko dobije policiju, budžet i državne funkcije da bih mu postavio ista pitanja koja sam postavljao prethodnicima i proverio kako podnosi protivljenje. Nisam kritikovao bahatost da bih joj promenio adresu. Ko očekuje moj glas, mora da podnese moju kritiku. Ko očekuje moje ćutanje, već traži previše.
