U Srbiji se jedna opasna zamena pojmova ponavlja toliko često da je mnogima postala normalna. Kritikuješ vlast, pa navodno napadaš državu. Kritikuješ predsednika, pa se to predstavlja kao udar na Srbiju. Dovedeš u pitanje postupke Vlade, pa ti se meri patriotizam.
Ali država nije čovek, partija ni izborna lista. Država je mnogo starija, šira i ozbiljnija od bilo kog mandata. Onog trenutka kada vlast počne da se poistovećuje sa državom, građanin više nije politički protivnik. Postaje neposlušan podanik.
Država ne staje u jednu fotelju
Ustav Srbije je ovde neprijatno jasan za svakoga ko bi državnu funkciju pretvorio u privatnu tapiju. Suverenost potiče od građana, a nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može je prisvojiti. Još važnije, vladavina prava podrazumeva povinovanje vlasti Ustavu i zakonu. Uređenje vlasti počiva i na njenoj podeli, proveravanju i ravnoteži. Dakle, vlast nije vrhovni vlasnik sistema. Vlast je deo sistema koji mora da sluša pravila tog sistema.
Ta razlika nije pravničko cepidlačenje. Ona određuje da li živimo kao građani ili kao podanici. Država ima teritoriju, pravni poredak, institucije, građane, javne službe i kontinuitet. Vlade se menjaju. Predsednici dolaze i odlaze. Ministri danas imaju kabinet, a sutra možda samo biografiju. Srbija, međutim, ne prestaje da postoji kada nekome istekne mandat. Ne menja zastavu kada Vlada padne. Ne briše zakone kada predsednik napusti funkciju. Institucije postoje upravo zato da politička smena ne znači raspad države.
Zato je politički opasno kada se lojalnost državi meri lojalnošću vlasti. Time se država svodi na trenutnu upravljačku garnituru. Još je opasnije kada se kritika funkcionera predstavlja kao neprijateljstvo prema zemlji. U demokratskom poretku upravo je obrnuto. Građanin ima pravo da proverava vlast zato što država nije njena svojina. Vlast dobija ovlašćenje na određeno vreme. Ne dobija vlasnički list nad Republikom. Izborna pobeda daje mandat za upravljanje. Ne daje pravo na političko krštenje države sopstvenim imenom. Država koja ne može da preživi smenu vlasti nije snažna država. Ona je samo politička konstrukcija vezana za jednog upravljača. Upravo zato institucije moraju biti trajnije od političke volje trenutne većine. Država počinje tamo gde prestaje privatno pravo pobednika da sve smatra svojim.
Predsednik predstavlja Srbiju, ali nije Srbija
Predsednička funkcija posebno lako proizvodi političku iluziju. Jedan čovek ima lice, glas, govornicu, protokol i svakodnevnu medijsku vidljivost. Država je mnogo apstraktnija. Zato je ljudima lako da simbol zamene za samu stvar. Međutim, ustavni okvir pravi jasnu razliku. Predsednik izražava državno jedinstvo i predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, dok njegov mandat traje pet godina. Predstavljati državu nije isto što i biti država.
To je važnije nego što zvuči. Ambasador predstavlja Srbiju u drugoj državi, ali niko razuman neće tvrditi da je ambasador Srbija. Advokat predstavlja klijenta, ali ne postaje klijent. Direktor predstavlja ustanovu, ali ustanova ne nestaje njegovim odlaskom. Isto važi za predsednika Republike. Njegova funkcija jeste visoka i državna, ali je funkcija. Srbija postoji pre njega i nastavlja posle njega. Ustav predviđa ostavku, razrešenje i zamenu predsednika. Država, dakle, poseduje mehanizam za promenu čoveka koji je predstavlja. Obrnuto ne važi. Predsednik nema mehanizam kojim država prestaje da postoji njegovim odlaskom.
Tu pada manipulacija prema kojoj kritika predsednika automatski znači napad na državu. Predsednik može pogrešiti. Može voditi politiku koju deo građana smatra lošom. Može biti popularan, nepopularan, hvaljen ili ismevan. Može biti predmet protesta i veoma oštre javne kritike. Ništa od toga ne ukida Srbiju. Naprotiv, mogućnost kritike pokazuje da država nije svedena na jednu ličnost. U sistemu u kome je vođa isto što i država, politička kritika lako postaje svetogrđe. U ustavnoj državi funkcioner je podložan kritici baš zato što obavlja javnu funkciju. Predsednik može biti simbol države. Simbol, ipak, nije vlasnik onoga što simbolizuje. To je razlika između republike i političkog dvora. U republici funkcija ograničava čoveka. U političkom dvoru čovek pokušava da proširi funkciju dok se granice između njega i države gotovo ne izgube. Tu se rađa kult ličnosti, a institucije postaju scenografija.
Partija može osvojiti izbore, ali ne može osvojiti državu
Najrazornija zamena pojmova nastaje kada se granica između partije i države zamagli. Stranka postoji da bi se takmičila za političku podršku. Država postoji da bi služila svim građanima, uključujući one koji za tu stranku nikada nisu glasali. Izborna pobeda zato nije osvajanje teritorije. Nije ni kupovina države na četiri godine. Stranka može dobiti većinu i formirati Vladu. Njeni ljudi mogu preuzeti političke funkcije. Ali policajac nije partijski policajac. Profesor na državnom fakultetu nije partijski profesor. Poreski službenik ne sme biti poreski službenik samo za podobne. Sudija ne bi smeo da meri pravdu prema članskoj karti.
Upravo zato je strašno važna granica između javnog interesa i interesa političke grupe. Kada pojedinci ili grupe steknu takav uticaj nad institucijama da se javna moć koristi za njihove interese, nastaje problem zarobljavanja države. Takvi procesi uglavnom nisu filmski državni udari. Češće su postepeni. Institucije formalno ostaju na mestu, ali menjaju stvarnog gospodara. Zakoni postoje, izbori se održavaju, kancelarije rade. Ipak, građanin sve češće oseća da nije dovoljno znati zakon. Mora da zna ko je „čiji“, kome pripada neka institucija i preko koga se završava posao. To je trenutak kada država počinje da liči na mrežu privatnih prolaza.
Zato je možda najvažnija ustavna rečenica ona koju javnost retko ponavlja: političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi. Ta zabrana nije ukras. Ona govori šta izborna pobeda nije. Pobeda ne daje partiji pravo da javne institucije pretvori u produžetak centrale. Ne daje joj državu na korišćenje kao nagradu. Vlast dobija mandat, a država ostaje zajednička. Kada partija počne da se predstavlja kao jedini autentični vlasnik države, politička konkurencija dobija opasan smisao. Protivnik više nije neko ko drugačije glasa. Postaje neko ko navodno radi protiv zemlje. Tu počinje prelazak iz demokratije u političku poslušnost.
Univerzitet nije vlast, i upravo je u tome njegova snaga
Tvrdnja da je univerzitet „više država“ od Vlade zvuči zavodljivo, ali pravno nije precizna. Univerzitet nije grana vlasti. Nije ni zamena za državu. Ipak, njegova uloga pokazuje koliko je država šira od političke garniture. Autonomija univerziteta obuhvata studijske programe, pravila studiranja, unutrašnju organizaciju, izbor organa i nastavnika. To nije privilegija data profesorima da bi bili nedodirljivi. To je zaštita prostora znanja od svakodnevne političke komande.
Univerzitet upravo zato može biti neprijatan vlasti. Njegov posao nije da aplaudira ministru. Profesor nije politički dekor državne ceremonije. Student nije glasačka jedinica u pripremi. Nauka ne postaje tačna zato što je premijer zadovoljan rezultatima. Akademska autonomija postoji zato što znanje mora imati prostor van partijskog naloga. Vlada može imati mandat nekoliko godina. Univerzitet može trajati generacijama. U toj razlici vidi se smisao institucije. Ona pripada društvu duže nego što bilo koja politička garnitura može da računa na vlast. Ustav zato posebno jemči autonomiju univerziteta i visokoškolskih ustanova. Njihova samostalnost nije slučajna praznina u sistemu. Ona je jedan od načina da društvo sačuva institucije koje ne zavise od svakog političkog vetra.
Isto načelo važi mnogo šire. Sud, univerzitet, javna služba, arhiv, škola i regulatorno telo imaju smisla samo ako nadžive politički trenutak. Njihov zadatak nije da vole vlast. Njihov zadatak je da rade svoj posao. Država koja zavisi od jednog čoveka nije jaka država. Ona je krhka konstrukcija vezana za političku biografiju. Snažna država može da promeni predsednika bez raspada sistema. Može da smeni Vladu bez nacionalne tragedije. Može da podnese neposlušan univerzitet i glasnog građanina. Vlast je prolazna. Srbija nije. Predsednik predstavlja Republiku, ali Republika nije njegovo prezime. Partija okuplja pristalice, dok država mora pripadati i njenim protivnicima. Ako toga nema, vlast više nije podstanar sa mandatom. Promenila je bravu i počela da se ponaša kao vlasnik. A država u kojoj se vlast oseća kao vlasnik, dok se građanin oseća kao gost, već je zaboravila osnovnu ideju republike.
