Postoji nešto duboko poremećeno u civilizaciji koja ume da pošalje sondu milijardama kilometara kroz svemir, ali i dalje traži od čoveka da dokaže da zaslužuje ručak. Ne zato što hrane nema. Ne zato što nemamo zemlju, vodu, tehnologiju ili znanje. Ne zato što ljudska vrsta više ne ume da proizvodi. Upravo suprotno. Nikada nismo bili sposobniji da proizvedemo, transportujemo, skladištimo i organizujemo. Problem je u tome što smo između čoveka i njegovog tanjira postavili kasu, a zatim kasu proglasili prirodnim zakonom. Ako nemaš čime da platiš, tvoja glad prestaje da bude potreba i postaje tvoj privatni problem. To je možda najprecizniji opis kapitalizma koji znam. Ne zabranjuje ti da jedeš. Samo odredi cenu. Ne zabranjuje ti stan, lečenje, obrazovanje, odmor, sigurnost ili dostojanstvo. Sve ti je dopušteno. Slobodan si kao ptica, pod uslovom da ptica ima kreditnu karticu.
I onda se isti poredak još usuđuje da čoveku drži predavanje o slobodi. Ako radiš, a nemaš za život, nešto očigledno nije u redu s tobom. Nisi dovoljno produktivan. Nisi se usavršavao. Nisi promenio profesiju. Nisi ustajao u pet ujutru. Nisi pročitao dovoljno knjiga o ličnom razvoju. Nisi otvorio dodatni izvor prihoda. Nisi monetizovao hobi. Možda piješ previše kafa, možda kupuješ pogrešan hleb, možda nisi dovoljno zahvalan što uopšte imaš posao. U svakom slučaju, sistem je nevin. Krivica je nekako uvek pronašla tvoju adresu. Ako banka napravi rupu, međutim, više ne govorimo o ličnoj odgovornosti. Tada govorimo o stabilnosti, sistemskom riziku, radnim mestima, poverenju tržišta i domino efektu. Odjednom svi živimo u istom društvu i svi moramo biti razumni. Ako ti nemaš za kiriju, to je posledica tvojih odluka. Ako dovoljno velika finansijska institucija pogreši, njene odluke postaju nacionalna briga. Kapitalizam je izgleda jedini kazino u kojem kuća može da zadrži dobitak, a račun za gubitak pošalje publici.
Milijarder ne mora da opravda milijardu
Najzanimljivije je kako smo prihvatili ideju da onaj ko nema mora da opravdava svoju potrebu, dok onaj ko ima previše ne mora da opravdava ništa. Siromašan čovek mora da dokazuje da mu pomoć zaista treba. Mora da pokaže prihode, imovinu, članove domaćinstva, zdravstveno stanje i ko zna šta još. Društvo kao da stalno sumnja da nas negde iza ugla vreba prevarant koji će se obogatiti od socijalne pomoći. Milijarder istovremeno ne mora da objasni zbog čega mu je potrebna sledeća milijarda. Niko mu neće postaviti pitanje da li mu četvrta kuća možda nije neophodna. Niko neće analizirati da li bi mogao racionalnije da rasporedi svoju imovinu. Niko ga neće poslati na kurs upravljanja ličnim finansijama. Njegova želja za još smatra se zdravom ambicijom. Želja gladnog čoveka za obrokom mora da prođe moralnu proveru.
To nije slučajnost. To je ideologija. Bogatstvo je naučilo da se predstavlja kao dokaz karaktera. Ako neko ima mnogo, pretpostavlja se da je sposoban, pametan, vredan, hrabar i disciplinovan. Ako nema, prema istoj logici mora mu nedostajati neka od tih osobina. Tako ekonomski rezultat postaje moralna presuda. Naravno da postoje ljudi koji su bogatstvo stvorili sposobnošću, radom i rizikom. Isto tako postoje ljudi koji rade kao životinje i nikada neće postati bogati. Postoje i oni koji su rođeni nekoliko spratova iznad startne linije. Nasledili su kapital, mrežu poznanstava, obrazovanje, nekretnine i mogućnost da deset puta pogreše bez straha od gladi. Nasuprot njima postoji čovek kojem jedan pogrešan mesec može srušiti čitav život. Obojici onda kažemo da imaju jednake šanse. To je kao da čoveka sa jahtom i čoveka bez prsluka za spasavanje bacimo u more, a zatim ozbiljno analiziramo ko je pokazao više preduzetničkog duha.
Nemojte mi prodavati Darvina da biste opravdali siromaštvo
Tu dolazimo do jedne od najodvratnijih racionalizacija društvene nejednakosti. Ideje da je život borba, da najjači opstaju, da tržište odvaja sposobne od nesposobnih i da je hijerarhija na kraju samo neka vrsta prirodne selekcije. Ne. Darvinova teorija evolucije nije ekonomski program, a prirodna selekcija ne izdaje moralne sertifikate. Evolucija ne govori da bogat čovek zaslužuje bogatstvo, niti da gladno dete zaslužuje glad zato što njegovi roditelji nisu dovoljno konkurentni. Čim biološki opis prirode pretvorimo u opravdanje društvene hijerarhije, više ne razgovaramo o Darvinu. Ulazimo u socijalni darvinizam, a istorija nam je već pokazala koliko ta močvara može postati mračna.
Jer hajde onda da budemo dosledni. Ako su bogati narodi bogati zato što su „sposobniji“, šta ćemo reći Africi? Da su stotine miliona ljudi tamo jednostavno izgubili prirodnu selekciju? Da siromaštvo delova Južne Amerike dokazuje nekakvu biološku ili civilizacijsku inferiornost? Da su područja Azije koja su decenijama živela pod kolonijalnom dominacijom, ratovima, eksploatacijom i spoljnim ekonomskim pritiscima samo imala nesreću da budu manje sposobna? To više nije ekonomija. To je rasistička kanalizacija obučena u kravatu. Ne možeš vekovima izvlačiti resurse, kontrolisati trgovinske puteve, nametati političke odnose, stvarati granice i održavati strukture moći, a onda pokazati na nejednakost i reći da je tržište odlučilo.
Nije tržište palo s neba
Nije tržište palo s neba. Istorija postoji, moć postoji, ratovi postoje, kolonijalizam postoji, nasleđena prednost postoji. Zato mi je naročito odvratna ideja da savremena globalna nejednakost predstavlja nekakav rezultat velike poštene utakmice. Nije čovečanstvo jednog jutra stalo na istu startnu liniju. Nisu Evropa, Afrika, Azija i Južna Amerika dobile po isti komad zemlje, isti kapital, iste političke institucije i isti istorijski mir, pa da danas možemo da pogledamo tabelu i kažemo ko je bio vredniji. Upravo to logika „najbolji opstaju“ pokušava da uradi kada se preseli iz biologije u ekonomiju. Ona pretvara privilegiju u sposobnost, istorijsku pljačku u konkurentsku prednost, a siromaštvo žrtve u dokaz njene inferiornosti.
Ne treba nam mnogo mašte da shvatimo kuda takva logika vodi. Ako bogati zaslužuju da budu bogati zato što su uspešniji, zašto siromašni ne bi zasluživali siromaštvo? Ako je tržišni neuspeh dokaz manje sposobnosti, koliko je potrebno do sledećeg koraka u kojem se čitavi narodi proglašavaju manje sposobnim? Upravo zbog toga odbijam svaku priču o ekonomskom poretku kao prirodnoj selekciji. Čovek nije akcija na berzi, dete nije neuspešna investicija, narod nije propala kompanija, a glad nije tržišna korekcija.
Slobodan si da odbiješ šefa, samo objasni to stanodavcu
Drugi veliki mit je sloboda. Kapitalizam toliko voli tu reč da ju je skoro uspeo privatizovati. Slobodan si da radiš gde želiš, da daš otkaz, otvoriš firmu, pregovaraš o plati i uspeš. Sjajno. Samo objasni tu slobodu čoveku kojem kirija dospeva sledeće nedelje. Formalno je potpuno slobodan da kaže poslodavcu da neće raditi neplaćeno prekovremeno. Pravno može da ode. Može čak dostojanstveno da zalupi vrata. Stanodavca to verovatno neće impresionirati. Ni banka neće zaplakati nad njegovim građanskim dostojanstvom, niti će račun za struju pročitati njegov manifest o slobodi.
Zbog toga nisu svi ugovori sklopljeni između jednako slobodnih strana samo zato što na dnu papira postoje dva potpisa. Jedna strana može izgubiti deo profita. Druga može izgubiti mogućnost da plati hranu. To menja pregovaračku moć. Radnik često ne prodaje rad zato što je jednog jutra slobodno odlučio da mu je prodavanje vremena životni san. Prodaje ga jer mora da pristupi novcu kojim društvo dozvoljava pristup osnovnim dobrima. I to bi još moglo biti podnošljivo kada bi rad garantovao dostojanstven život, ali sve češće ni to nije dovoljno. Čovek radi i siromašan je, radi dva posla i jedva opstaje, radi više, troši manje, odlaže život i sluša kako tržište trenutno ne može drugačije. Onda u vestima pročita koliko je poraslo bogatstvo onih koji su već imali više nego što bi nekoliko generacija moglo potrošiti i očekuje se da ne bude ljut. Još bolje, očekuje se da se divi.
Najveća pobeda sistema nije siromaštvo nego poslušnost
To je možda i najveća psihološka pobeda sistema. Nije dovoljno da čovek prihvati sopstvenu slabost. Treba još i da obožava tuđu moć. Treba da gleda milijardera kao moralni uzor i da sanja kako će jednog dana možda i sam postati ono što sistem od njega nikada nije nameravao da napravi. Treba da veruje da je svaka nejednakost samo privremena stanica na njegovom ličnom putu prema bogatstvu, iako je mnogo verovatnije da će život provesti prodajući vreme onima koji to bogatstvo već imaju. Zato je priča o uspehu toliko važna. Ona čoveku ne prodaje realnost, nego lutrijski listić sa sopstvenim imenom.
Kapitalizam se posebno lepo vidi u krizama. Dok sve ide dobro, privatno vlasništvo je gotovo sveta stvar. Dobit pripada vlasniku jer je rizikovao kapital. Investitor je hrabar, preduzetnik je vizionar, a država treba da se skloni i ne smeta. Onda veliki posao počne da tone i odjednom više nije privatna stvar. Odjednom postoje hiljade zaposlenih, dobavljači, štednja građana, stabilnost tržišta, nacionalni interes, ekonomska bezbednost i sistem koji mora biti sačuvan.
Privatna dobit, društvena protivpožarna služba
Razumem taj argument. Ponekad zaista mora. Ali onda želim da vidim istu filozofiju kada posao ide dobro. Ako je društvo partner u katastrofi, neka bude partner i u uspehu. Ako poreski obveznik treba da stoji iza sistema kada gori, onda nemoj posle požara da ga izbaciš kroz vrata jer je imovina privatna. Ne možeš privatizovati šampanjac, a socijalizovati vatrogasce.
U tome se nalazi ogromna prevara savremenog kapitalizma. Od države se traži da bude slaba kada kapital želi slobodu, a jaka kada kapitalu treba spasavanje. Treba da ne reguliše previše, ali da štiti ugovore. Da smanjuje poreze, ali održava puteve. Da se ne meša u tržište, ali obrazuje radnike. Da ostavi biznisu slobodu, ali preuzme udar kada sistem zapreti kolapsom. Kapitalizam nije ukinuo državu. Samo je pokušao da joj objasni za koga treba da radi.
I zato priča o „slobodnom tržištu“ često zvuči mnogo čistije u teoriji nego u praksi. U praksi kapital traži slobodu tamo gde mu koristi i zaštitu tamo gde mu je potrebna. Traži manje pravila kada želi da širi prostor za profit, a više državne sigurnosti kada se taj profit nađe u opasnosti. I onda se od običnog čoveka traži da tu nedoslednost prihvati kao racionalnost sistema.
Čak i seme mora dobiti cenu
Zbog toga mi je GMO zanimljiv manje kao zdravstvena panika, a mnogo više kao pitanje moći. Ne moramo da tvrdimo da genetski modifikovana hrana truje ljude da bismo imali vrlo ozbiljan problem za raspravu. Mene zanima ko poseduje seme, ko finansira istraživanje, ko odlučuje koje će biljke biti razvijane, ko poseduje patent, pod kojim uslovima poljoprivrednik koristi tehnologiju i koliko hrane jednog dana zavisi od nekoliko velikih vlasničkih sistema. Zanimljivo mi je šta se događa kada osnovni ciklus života, sačuvaj seme i posej sledeće godine, postane poslovni odnos između farmera i vlasnika intelektualne svojine.
Tehnologija može biti korisna. Nauka može rešavati probleme. Nemam nikakvu potrebu da od naučnika pravim neprijatelje. Ali imam ogromnu potrebu da pitam ko određuje pravac razvoja, jer tržište ne postavlja prvo pitanje šta je ljudima najpotrebnije. Tržište pita gde postoji kupac. To nije isto. Gladni čovek bez novca ima ogromnu potrebu i malu tržišnu vrednost. Bogati potrošač sa sitnom neprijatnošću ima malu potrebu i veliku tržišnu vrednost. Kapital će, sasvim racionalno, potrčati za drugim.
Zato je suludo tražiti od tržišta da samo rešava moralne probleme čovečanstva. Tržište nije zao čovek. Nema čak ni tu privilegiju. Tržište nema savest, ono ima cenu. Ako proizvodnja hrane, lekova ili osnovnih sredstava za život ostane prepuštena isključivo logici povrata na ulaganje, ne treba da se čudimo kada će ono što nije profitabilno ostati zanemareno, ma koliko bilo ljudski potrebno. Upravo tu država i društvo moraju da postave pitanje koje tržište ne ume da postavi: da li nešto mora da postoji i onda kada na tome nema dovoljno zarade?
Možda problem nije što smo siromašni nego što smo pristali na objašnjenje
Najveća prevara nije to što postoje bogati i siromašni. Takve razlike postoje kroz čitavu istoriju. Najveća prevara je moralna priča kojom je savremeni kapitalizam uspeo da ih opere. Bogati nisu samo bogati, oni su „uspešni“. Siromašni nisu samo siromašni, oni su „neuspešni“. Radnik koji traži veću platu ugrožava konkurentnost. Vlasnik koji traži veću profitnu maržu samo racionalno posluje. Državna pomoć siromašnima stvara zavisnost. Državna pomoć velikom kapitalu čuva ekonomiju. Zanimljivo kako ista stvar menja moralni karakter u zavisnosti od toga ko prima novac.
Ako si siromašan i treba ti pomoć, postoji opasnost da se navikneš na nju. Ako si velika kompanija, to se zove podsticaj. Ako radnik traži sigurnost, to je rigidno tržište rada. Ako investitor traži garanciju, to je povoljno poslovno okruženje. Ako država zaštiti slabijeg, meša se u tržište. Ako zaštiti vlasništvo, obezbeđuje pravnu sigurnost. I tako možemo do sutra. Jezik je toliko dobro podešen da ista intervencija zvuči plemenito ili pogrešno u zavisnosti od toga ide li novac prema vrhu ili prema dnu.
Kad pomoć siromašnima postane porok, a pomoć bogatima strategija
Možda je krajnje vreme da prestanemo da se pravimo da je ta ideologija neutralna. Nije. Ona svakodnevno donosi moralnu odluku o tome čiji je strah važan, čiji dug je problem, čiji rad ima cenu i čiji život može da čeka. Upravo zato ne prihvatam priču da je sve ovo samo prirodno stanje stvari. Nije gravitacija. Nije evolucija. Nije prirodna selekcija. Mi smo ga napravili. Mi smo napisali zakone, odredili šta može biti vlasništvo i odlučili da hrana ima cenu pre nego što ima svrhu. Mi smo odlučili da čovek mora prvo da bude ekonomski koristan pa tek onda siguran. Pošto smo ga napravili, možemo ga i menjati.
Jer ako je konačni domet nekoliko hiljada godina civilizacije društvo u kojem imamo dovoljno hrane da niko ne gladuje, ali ipak dopuštamo glad jer gladni nema novca, onda problem više nije proizvodnja. Problem smo mi. I nemojte mi onda pričati o opstanku najsposobnijih. To možda zvuči elegantno iz klimatizovane kancelarije, ali iz Afrike zvuči kao kolonijalni vic, iz siromašnih delova Južne Amerike kao pljuvanje u lice istoriji, a iz delova Azije koji su plaćali cenu tuđih ratova, imperija i interesa kao bezobrazluk.
A iz usta milijardera koji čoveku na minimalcu objašnjava da je svet meritokratija, zvuči kao ono što zapravo jeste: pobednik koji je prvo zauzeo sto, potom napisao pravila, a onda gladnima objasnio da je večera bila takmičenje.
Crkni gladan. Nisi profitabilan.
