Redžep Tajip Erdogan već dugo nastupa kao čovek kome je moderna Turska tesna. Republika mu je mala, granice su mu nepravedne, a vek u kojem živi očigledno pogrešan. U njegovoj političkoj mašti još postoje sultan, dvor i pokorne provincije. Nedostaju mu samo imperija, janjičari i nekoliko vekova istorije koje bi najradije izbrisao uredbom.
Posebno voli Jerusalim. O njemu govori kao da je izgubljena istanbulska opština. Izrael, međutim, nije kurdsko selo koje može zastrašiti preletom nekoliko aviona. Nije ni Sirija, gde se granice brišu čim velikim silama dosadi da ih gledaju. To je država koja svoju bezbednost ne poverava Erdoganovim raspoloženjima, deklaracijama Ujedinjenih nacija ni briselskim izrazima duboke zabrinutosti.
Turska može da preti. Izrael može da proveri ko preti, odakle preti i koliko će mu pista ostati posle pretnje. To je prilično važna razlika. Erdogan zato može da sanja o povratku osmanske veličine. Problem nastaje kada taj san pokuša da pretvori u izraelski bezbednosni problem.
Sultan sa velikom vojskom i još većim ogledalom
Turska jeste velika sila. Ima više od 85 miliona stanovnika, brojnu vojsku, snažnu mornaricu i razvijenu namensku industriju. Proizvodi dronove, oklopna vozila, rakete i ratne brodove. Kontroliše moreuze, drži snage u Siriji i Iraku, a politički uticaj širi od Balkana do Kavkaza.
Problem turske moći nije njen nedostatak. Problem je način na koji je vlast predstavlja. Ankara svaki novi dron reklamira kao da je upravo otkrila letenje. Svaku fregatu dočekuje kao povratak Barbarose. Svaki predsednikov govor zvuči kao da će do večere biti obnovljeno Osmansko carstvo, a do doručka vraćen Jerusalim.
Geopolitika, međutim, nema osmansku garderobu. Rat se ne dobija kostimom, istorijskim serijama i masom zastava. Ne dobija se ni predsedničkim govorom koji traje duže od prosečne vojne operacije. Dobija se obaveštajnim podacima, preciznim oružjem, kontrolom vazduha i sposobnošću da protivnika iznenadite.
U tome Izrael nije samo bolji. U tome igra drugu igru.
Izraelska vojska decenijama razvija sposobnost da vidi pre nego što bude viđena. Njeni avioni napadaju na velikim udaljenostima. Njene službe prodiru tamo gde se drugi još raspituju za adresu. Njena raketna odbrana građena je pod stvarnom vatrom, a ne na prezentacijama odbrambene industrije.
Turska ima ogromnu stratešku dubinu. Izrael ima veoma malo prostora za grešku. Upravo zato ga koristi mnogo pažljivije. Kada država nema luksuz poraza, ona prestaje da veruje paradama. Erdogan, nasuprot tome, ponekad deluje kao čovek koji je paradu zamenio za pobedu.
Turska broji vojnike, Izrael broji mete
Na papiru, Turska raspolaže većom kopnenom vojskom i mornaricom. Ima više teritorije, stanovnika, aerodroma i industrijskih kapaciteta. U dugom ratu iscrpljivanja ta masa predstavljala bi ozbiljnu prednost. Međutim, Izrael i Turska nemaju zajedničku granicu. Zato sukob ne bi počeo kolonama tenkova koje jure preko nekog zamišljenog fronta.
Počeo bi u vazduhu, iznad Sirije i istočnog Mediterana. Tu Erdoganove divizije postaju manje važne. Važniji postaju radari, avioni, sateliti, elektronsko ometanje i obaveštajna infrastruktura. Upravo tu Izrael raspolaže najubedljivijom prednošću.
Izrael ima operativne avione F-35I, modernizovane F-15 i F-16, moćnu elektronsku borbu i ogromno borbeno iskustvo. Turska i dalje nema operativan lovac pete generacije. Ima projekat KAAN, mnogo ambicija i dovoljno televizijskih priloga da je avion već nekoliko puta simbolično osvojio region. Nažalost po Ankaru, simbolični letovi ne obaraju stvarne izraelske avione.
Izrael je već pokazao da će napasti položaje u Siriji ako proceni da ugrožavaju njegovu slobodu delovanja. Poslednji udari kod Alepa povezani su sa mogućnošću turskog vojnog razmeštanja. Vašington je potom ponovo pokušao da razdvaja saveznike pre nego što jedni drugima provere protivvazdušnu odbranu.
Turska bi bila opasan protivnik. To niko ozbiljan ne spori. Međutim, ona nije ratovala protiv države koja poseduje izraelsku kombinaciju obaveštajnih, vazdušnih i raketnih sposobnosti. Bombardovati kurdske položaje nije isto što i juriti izraelske F-35. Sirijska milicija nije izraelsko ratno vazduhoplovstvo. Čovek može godinama da pobeđuje na domaćoj televiziji, a zatim prvi put sretne protivnika koji ne gleda njegov program.
Grčka je izabrala Davidovu praćku
Dok Erdogan objašnjava da se svi u regionu plaše Turske, Grčka se ponaša kao država koja ne želi da proverava tu tvrdnju. Atina kupuje oružje, modernizuje vojsku i gradi sve čvršću saradnju sa Izraelom. Krajem avgusta zaključen je posao vredan oko tri milijarde evra za grčki sistem „Achilles Shield“.
Ime je grčko, ali će veliki deo mišića biti izraelski. David’s Sling, Barak MX, SPYDER, radari i komandni sistemi treba da postanu osnova nove grčke odbrane.
Erdogan je tako uspeo u nečemu što nije pošlo za rukom ni mnogim grčkim premijerima. Ujedinio je Grke oko većih vojnih troškova i približio ih Izraelu. Nije mala stvar. Potrebno je posebno političko umeće da suseda naterate da milijarde evra odnese baš vašem regionalnom protivniku.
Saradnja nije ograničena na rakete. Izrael učestvuje u obuci grčkih pilota, zajedničkim vežbama, razvoju protivdronovske zaštite i sajber-bezbednosti. Grčka, Izrael i Kipar postepeno stvaraju stratešku osovinu u istočnom Mediteranu. Ona nije formalni savez protiv Turske. Za sada joj to nije ni potrebno. Dovoljno je što Ankara zna zbog koga se gradi.
Ironija je gotovo umetnička. Ahilov štit koristiće Davidovu praćku kako bi se zaštitio od neoosmanskog samopouzdanja. Erdogan je želeo da bude novi sultan. Postao je prodajni predstavnik izraelske vojne industrije. Što više preti, Izrael dobija više ugovora. Što glasnije govori, Grčka naručuje više raketa.
Ako ovako nastavi, Jerusalim bi trebalo da mu pošalje zahvalnicu. Možda i proviziju.
Član 5 nije Erdoganov hotelski zvončić
Najveća turska prednost nije avion, brod ili raketa. To je članstvo u NATO-u. Ankara zato računa da bi sukob sa Izraelom postao problem čitave Alijanse. U Erdoganovoj verziji sveta dovoljno je pritisnuti Član 5, a američki nosači aviona odmah kreću prema izraelskoj obali.
Na njegovu žalost, Član 5 nije sultanov hotelski zvončić.
NATO ugovor ne nalaže svim članicama da automatski objave rat napadaču. Svaka država preduzima onu akciju koju smatra potrebnom. Ta pomoć može uključiti vojnu silu, ali ne mora. Sve zavisi od okolnosti, mesta napada i pitanja ko je izazvao sukob.
Ako bi Izrael bez povoda napao tursku teritoriju, Ankara bi imala ozbiljan osnov da zatraži savezničku pomoć. Međutim, čak ni tada nije realno očekivati zajednički NATO napad na Izrael. Verovatnije bi bile konsultacije, obaveštajna podrška, jačanje turske protivvazdušne odbrane i ogroman pritisak za prekid vatre.
Ako bi Turska prva napala Izrael, situacija bi bila mnogo jednostavnija. NATO nije osiguravajuće društvo za propale neoosmanske avanture. Članstvo ne daje Erdoganu pravo da započne rat, izgubi nekoliko aviona, a zatim pozove ostale da popravljaju štetu.
Sjedinjene Države ne bi lako izabrale Tursku protiv Izraela. Američka vojna, obaveštajna i politička povezanost sa Izraelom mnogo je dublja od dnevnih odnosa sa Ankarom.
Stvarnost je za Erdogana mnogo neprijatnija. Vašington može formalno podržati tursku odbranu, a istovremeno sprečiti napad na Izrael. Pariz može izdati saopštenje od šest strana i ne ispaliti nijedan metak. Brisel može sazvati hitan sastanak na kojem će svi biti duboko zabrinuti. Turska bi dobila solidarnost, konferenciju za medije i možda dodatne radare. Izrael bi zadržao američku municiju.
Jerusalim nije izgubljena osmanska opština
Erdogan najviše greši kada izraelsku uzdržanost tumači kao strah. Izrael često ćuti upravo zato što priprema odgovor. Njegovi zvaničnici ne moraju svakog jutra da obnavljaju carstvo pred kamerama. Dovoljno je da protivniku objasne cenu jedne pogrešne procene.
Izrael nije nepobediv. Ima malu teritoriju, ograničenu populaciju i ekonomiju osetljivu na dug rat. Turska bi mogla da mu nanese ozbiljnu štetu. Ali bi za tu štetu platila cenu koju Erdoganov televizijski dvor verovatno ne prikazuje u večernjem programu.
Turske baze u Siriji postale bi ranjive. Njeni radari morali bi da prežive izraelsko ometanje. Njena mornarica suočila bi se sa podmornicama, raketama i vazdušnim udarima. Turistička, trgovačka i finansijska cena rata stigla bi mnogo pre obećane osmanske slave.
A onda bi se pojavila najneugodnija činjenica. Erdogan bi morao da objasni svom narodu zašto je započeo sukob. Morao bi da prizna da NATO nije privatna janjičarska garda. Još gore, morao bi da objasni zašto Grčka stoji preko mora sa izraelskim raketama i francuskim bezbednosnim vezama.
Erdogan zato može da sanja Jerusalim. Može da ga pominje na mitinzima i koristi za popravljanje rejtinga. Može da glumi zaštitnika svih muslimana dok posluje sa državama koje rade upravo ono što javno osuđuje. Politika podnosi mnogo licemerja. Izraelski radar nešto ga teže podnosi.
Aja Sofija bila je hrišćanska svetinja mnogo pre nego što su Erdoganovi politički preci ugledali njene kupole. Ako on prošlost pretvara u oružje, ne može očekivati da ga drugi gađaju cvećem.
Neka zato pažljivije bira svoje imperijalne snove. Istorija ume da bude nepristojna prema samozvanim sultanima. Dok Erdogan sanja polumesec nad Jerusalimom, mogao bi da se probudi uz zvona Aja Sofije. Ne zato što iko planira novi krstaški rat, već zato što istorija ponekad vraća račun sa kamatom.
A tada mu ni Član 5 neće pomoći da promeni temu.
