Srbi u Hrvatskoj imaju tri garantovana mesta u Saboru, dok Hrvati u Srbiji takvu političku sigurnost nemaju. Ali kada se sklone poslaničke fotelje i pogledaju incidenti, ćirilica, kulturni događaji i nerešena postratna pitanja, slika postaje mnogo neprijatnija za Zagreb. Prava manjine, na kraju, ne mere se samo zakonom — već cenom koju čovek plaća kada javno pokaže ko je.
Kada društvena kampanja kroz šest srpskih gradova za sobom ostavlja kordone, otkazivanja, petarde, kamenice, privođenja i ozbiljne bezbednosne procene, možda problem više nije samo u „netolerantnom stanovništvu“. Možda treba pogledati i drugu stranu policijskog kordona. Ko je odlučio da se duboko konzervativnom društvu tolerancija objašnjava metodom koja iz grada u grad proizvodi sve više inata, sve manje razgovora i sve veću potrebu za policijom? Ako je to napredak, onda bi neko konačno morao da objasni zašto toliko liči na kontraefekat.
