Postoji nešto gotovo nadrealno u prizoru kada nekoliko aktivista stigne na trg malog srpskog grada, a oko njih stoji ozbiljna policijska formacija. Organizatori govore o toleranciji, protivnici o veri i porodici, policija gleda ko će prvi izgubiti živce, a građani sa strane pokušavaju da shvate ko je uopšte očekivao drugačiji razvoj događaja.
Prajd karavan je ovog leta prošao kroz šest gradova i gotovo svaki je pokazao drugačiji oblik iste napetosti. Kada se šest gradova zaredom pretvori u bezbednosni zadatak, teško je sve objasniti samo tvrdnjom da lokalno stanovništvo još nije dovoljno edukovano. Možda je vreme da se postavi i pitanje metode. Ako društvena kampanja iz grada u grad zahteva kordone, policiju i procene rizika, onda je moguće da ne proizvodite razumevanje nego upravo suprotno. Proizvodite kulturni sudar u kojem aktivisti postaju mete, građani sve tvrdoglaviji, a policija jedina na kraju uspeva da spoji dve strane, i to tako što fizički stoji između njih.
Šest različitih gradova već je dovoljno da se postavi pitanje koje zapadni donatori i domaći organizatori verovatno najmanje vole da čuju. Ako ista metoda iz mesta u mesto proizvodi isti rast napetosti, da li je baš svaki put problem samo u ljudima kojima se uporno prkosi guranjem prsta u oko ili je možda nešto pogrešno i u načinu na koji im se ta poruka donosi?
Srbija nije tabula rasa za tuđi kulturni projekat
Čovek iz Loznice, Pirota, Kraljeva ili nekog sela između njih ne živi u projektnom formularu. Njegov dan počinje mnogo prizemnije. Pogleda nebo, cenu goriva, đubriva i hrane. Ako obrađuje zemlju, pita se hoće li pasti kiša. Ako ima decu, pita se hoće li ostati u Srbiji. Ako su otišla, pita se ko će jednog dana otvoriti vrata kuće koju je pravio za njih.
U mnogim takvim kućama vera još nije ukras za praznik. Porodica nije sociološka kategorija, već centar života. Brak, deca i unuci nisu politički slogan nego odgovor na pitanje šta ostaje iza čoveka kada njega više ne bude.
Takvom čoveku možete objasniti da drugi ljudi imaju pravo da žive drugačije. Mnogi bi, uz dovoljno vremena i međusobnog poštovanja, možda prihvatili mnogo više nego što provokatori sa Zapada pretpostavljaju. Ono što će mnogo teže prihvatiti jeste osećaj da uz pojedinačno pravo dolazi i zahtev da promeni sopstveni pogled na porodicu, veru i kulturu.
Njega parada neće rešiti cene pšenice. Neće mu okopati njivu, zaliti baštu niti dodati još jedan par ruku kada posao pritisne. Neće mu doneti ni unuka za kojim možda već godinama čezne. Naravno, to nije ni posao jednog aktivističkog karavana. Ali upravo zato ostaje pitanje zašto se politički simboli koji nemaju gotovo nikakve veze sa svakodnevnim problemima takvih ljudi predstavljaju kao svojevrsni test njihove civilizovanosti.
Tu se pravi prva velika greška. Nije svaki otpor mržnja i nije svako neslaganje diskriminacija. LGBT čovek ima pravo na bezbednost i dostojanstvo. Konzervativan građanin ima pravo da kaže da određeni kulturni model ne prihvata. Demokratija nije sistem koji postoji zato da bismo svi na kraju mislili isto. Postoji zato da ne moramo.
Kada grant stigne bez kondoma
Ovde priča postaje posebno neugodna za Zapad. Nije potrebno izmišljati nikakvu tajnu zaveru. Organizacije koje se bave LGBT pravima u Srbiji godinama javno sarađuju sa međunarodnim fondacijama, evropskim institucijama i zapadnim ambasadama. To samo po sebi nije nikakav dokaz nečeg nečasnog. Strani grant nije zločin, kao što ni domaći novac nije potvrda moralne čistoće.
Ali novac proizvodi moć. Njime se organizuju kampanje, plaćaju putovanja, stručnjaci, programi, medijska vidljivost i čitava infrastruktura aktivizma. Zato onaj ko godinama finansira društvenu promenu ne može zauvek da se ponaša kao neutralni računovođa koji samo prebaci sredstva, zatvori fasciklu i nema nikakve veze sa posledicama metode koju podržava.
Zapad je, izgleda, savladao jednu fascinantnu političku veštinu. Kada neka ideja nema dovoljno podrške među ljudima, ne preispituje se uvek ideja. Ponekad se samo poveća budžet za njenu promociju.
Društvo, međutim, nije mobilni telefon. Ne možete poslati novu verziju sistema, pritisnuti dugme za ažuriranje i očekivati da se ljudi sledećeg jutra probude sa novim odnosom prema porodici, veri, seksualnosti i sopstvenoj tradiciji. Kada ažuriranje ne uspe, možda ipak nije svaki put kriv korisnik.
Srpski inat je posebno nezgodan softver. Što ga agresivnije pritiskate, odlučnije odbija instalaciju.
Tu se pojavljuje kontraefekat. Ljudi koji bi možda bili spremni da razgovaraju o praktičnim pravima za istopolne parove počinju da odbijaju i sam razgovor jer su, uz brojne egzistencijalne probleme, izloženi dodatnim provokacijama.
Ako je cilj tolerancija, to je prilično loš rezultat.
Kordon ne pokazuje uspeh
Kada se ista slika ponavlja iz grada u grad, više nije dovoljno svaki put pokazati prstom na lokalno stanovništvo i zaključiti da ga treba još malo edukovati. U jednom mestu policijski kordoni, u drugom otkazivanje, u trećem pirotehnika, u četvrtom kamenice. Posle šest gradova već postoji obrazac koji zaslužuje ozbiljnije pitanje.
Ako unapred znate u kakvu sredinu šaljete ljude, onda im dugujete više od zastave, slogana i projektnog budžeta. Dugujete im procenu posledica. Ako se iz grada u grad ponavlja ista napetost, možda nije problem samo u tvrdoglavom stanovništvu koje uporno odbija da se ponaša prema scenariju. Možda nešto nije u redu ni sa scenarijem.
Tu se odgovornost ne završava na domaćim organizatorima. Strani donatori koji godinama ulažu novac u ovakve projekte ne mogu zauvek da glume bankomat bez političke odgovornosti. Ako finansirate metod, onda je legitimno pitati i kakve rezultate taj metod proizvodi. Aktivisti koje šaljete na trg nisu figure u godišnjem izveštaju, nego stvarni ljudi koje ste gurnuli u sredinu za koju ste morali znati da može eksplodirati.
Najlakše je posle svega napisati saopštenje da je Srbija netolerantna. Mnogo je neugodnije priznati da možda ni način na koji pokušavate da menjate Srbiju nije naročito inteligentan.
Ako šest gradova zaredom zahteva policiju da bi nekoliko ljudi držalo transparent, možda bi trebalo prestati brojati održane događaje i početi brojati kontraefekte.
Pravoslavlje nije kvar koji treba popraviti
Tu zapadni kulturni paternalizam često pravi gotovo komičnu grešku. Konzervativnog čoveka sa Balkana posmatra kao nedovršenu verziju modernog Zapadnjaka. Kao da je građanin Mačve, Šumadije ili juga Srbije samo zakasnio nekoliko kulturnih nadogradnji i da će, uz dovoljno radionica i dobro raspoređenih fondova, jednog dana konačno postati ono što je neko drugi odlučio da treba da bude.
Možda neće. Možda ne želi. I možda upravo na to ima pravo.
Pravoslavlje u Srbiji nije folklorna sekcija za turističku brošuru. Za veliki broj ljudi ono je deo identiteta. Crkvu možete kritikovati. Njene političke poteze takođe. Ali ako zaista želite društveni razgovor, ne možete zahtevati da kultura većine napusti prostoriju pre nego što razgovor počne.
Posebno je kontraproduktivno pokušavati da tradicionalnom društvu objasnite toleranciju tako što ćete njegovo shvatanje porodice unapred tretirati kao moralno sumnjivo. To nije razgovor između ravnopravnih. To je lekcija.
A ljudi generalno ne vole da ih stranci prevaspitavaju. Srbi možda nešto više od proseka.
Društvo bi verovatno moglo da prihvati određene ustupke, mnogo lakše nego što obe strane žele da priznaju. Ali taj prostor nestaje onog trenutka kada svaka tema postane kulturni rat. Jedni tada viču da im se otimaju vera i porodica. Drugi svako neslaganje proglašavaju mržnjom.
Između njih ostane policijski kordon.
To nije napredak. To je politički neuspeh sa zastavama na obe strane.
Njegovo zapadno visočanstvo, gospodin Novac
Najveća ironija cele priče jeste što Zapad sopstvene kulturne projekte često predstavlja kao oslobađanje pojedinca od moći, dok gotovo svaki projekat ipak počinje vrlo staromodnim pitanjem.
Ko će to da plati?
Njegovo zapadno visočanstvo, gospodin novac, ponovo sedi na čelu stola.
Njime se finansiraju stručnjaci, konferencije, putovanja, kampanje i edukacije. Njime se organizuje aktivistička infrastruktura i kupuje mogućnost da određena tema dobije mnogo veći prostor nego što bi ga možda dobila organski.
Jedino što novac još ne može pouzdano da kupi jeste prihvatanje. To dolazi sporije. Razgovorom, poverenjem i vremenom.
Ako zapadne diplomate i fondacije zaista žele da pomognu LGBT ljudima u Srbiji, možda bi bilo korisno da se zapitaju da li određeni modeli aktivizma te ljude približava konzervativnom građaninu ili ih samo pretvara u pokretne mete kulturnog sukoba. Ako je rezultat projekta pet aktivista okruženih policijom i grupom besnih građana, možda broj održanih skupova nije jedini pokazatelj uspeha.
A diplomatama kojima je kulturni život srpskih varoši postao posebna životna misija niko ne brani ni malo odmora. Region je velik, a kod komšija i susjeda ima i mora. Pre kulturnog jahanja mogu da se podaperu, a posle napornog dejstvovanja mogu lepo da speru višak, rashlade se i razmisle zašto ljudi koje nikada nisu ozbiljno pokušali da razumeju ponovo nisu reagovali onako kako je pisalo u projektnom formularu.
Možda tamo, između dva kupanja, padne na pamet i revolucionarna ideja da čoveka prvo treba saslušati pre nego što ga počnete popravljati.
Možda bi Zapad jednom mogao prvo da posluša
LGBT ljudi u Srbiji imaju pravo da žive bez nasilja, pretnji i diskriminacije. To pravo ne zavisi od toga da li ih komšija razume ili da li se sveštenik slaže sa njihovim životom.
Ali iz toga ne sledi da je svaka aktivistička metoda pametna. Ne sledi ni da konzervativna većina gubi pravo na sopstvene vrednosti samo zato što su one nekome u Berlinu, Briselu ili Amsterdamu zastarele.
Zapad je postao toliko siguran da njegove kulturne vrednosti predstavljaju poslednju fazu civilizacijskog razvoja da sve ređe razgovara sa društvima. Sve češće ih projektuje. Obezbedi novac, napiše projekat, obuči aktiviste, odštampa slogan i postavi indikatore uspeha.
Možda upravo tu treba početi sa stvarnom tolerancijom. Ne samo tolerancijom prema onome što je savremenom Zapadu već prihvatljivo, već i prema činjenici da milioni ljudi imaju pravo da budu vernici, konzervativci i kulturno drugačiji od diplomate koji finansira njihovo prevaspitavanje.
Srpski seljak možda nikada neće mahati zastavom Prajda. Ne mora. Aktivista možda nikada neće prihvatiti tradicionalno pravoslavno shvatanje porodice. Ne mora ni on.
Civilizacija počinje tamo gde obojica mogu da žive bez straha jedan od drugog, ali i bez obaveze da jedan drugom glume oduševljenje.
A ako Zapad zaista želi da ga Srbija razume, možda bi jednom mogao pokušati nešto za njega gotovo revolucionarno. Da ne stigne sa gotovim odgovorom.
Da prvo posluša.
