Država se ne zarobi preko noći. Ne postoji jutro kada neko zaključa sudove, ugasi parlament i saopšti građanima da zakon više ne važi. To ide mnogo tiše. Jedna institucija popusti, druga zaćuti, treća se prilagodi, a četvrta nauči da je ponekad pametnije ne videti ono što joj stoji pred očima. Na kraju zgrade ostanu iste, grbovi vise na zidovima, službenici dolaze na posao, ali sadržaj države polako nestaje.
Podatak da je Srbija od 24 preporuke GRECO-a za sprečavanje korupcije u vrhu izvršne vlasti i policiji na zadovoljavajući način sprovela samo tri teško je proglasiti običnim administrativnim zastojem. Deset preporuka sprovedeno je delimično, dok jedanaest nije sprovedeno. To nije dokaz da je svaki državni službenik korumpiran. Jeste, međutim, ozbiljno pitanje političke volje. Ako kontrolu vlasti godinama obećavate, a zatim je uporno ostavljate nedovršenom, građanin ima pravo da se zapita da li je problem nesposobnost ili činjenica da stvarna kontrola nekome jednostavno ne odgovara.
Jer nezavisno pravosuđe lepo zvuči sve dok ne počne stvarno da radi.
Kada institucije postoje, ali zakon počne da bira kome će važiti
Najopasniji politički sistem nije nužno onaj bez institucija. Mnogo je opasniji sistem u kojem institucije postoje, ali građanin više ne zna kada rade po zakonu, a kada prema političkom refleksu. Sudovi sude, policija patrolira, tužilaštva vode predmete i parlament donosi zakone. Formalno, sve je na svom mestu. Suštinsko pitanje glasi: da li bi isti predmet imao isti ishod kada bi se promenilo ime čoveka na njegovoj naslovnoj strani?
Evropska komisija je u julu 2026. konstatovala značajno povećanje političkog pritiska na pravosuđe i tužilaštvo. U istom dokumentu navodi se da policiji i dalje nedostaje dovoljna operativna autonomija od političkog uticaja Ministarstva unutrašnjih poslova. Još neprijatnije zvuči deo koji se odnosi na javni novac. Za približno pet godina oko 24 milijarde evra dodeljeno je kroz nabavke izuzete od primene redovnog zakona, što predstavlja gotovo polovinu ukupne vrednosti nabavki u tom periodu. Evropska komisija istovremeno ocenjuje da široka upotreba izuzetaka zaobilazi antikorupcijske zaštite i da nadzor ostaje slab.
Možemo sve to nazvati ubrzanom izgradnjom. Možemo ga ukrasiti maketama, zastavama, svečanim otvaranjima i beskrajnim televizijskim prenosima. Ali građanin i dalje ima vrlo jednostavno pitanje: zašto brzina mora da znači manje konkurencije, slabiju kontrolu i manje transparentnosti? Ako je posao dobar, zašto ga treba sklanjati od javnog pogleda?
Tu se rađa ono što ljudi nazivaju zarobljenom državom. Ne zato što je svaki sudija poslušnik, svaki policajac partijski vojnik ili svaki službenik lopov. Takva tvrdnja bila bi glupa i nepravedna. Mnogo je opasniji sistem u kojem dovoljno ljudi unapred zna šta se od njih očekuje. Tada političar više ne mora ni da telefonira. Institucija sama razvija refleks samocenzure.
To je trenutak kada zakon više ne mora formalno da bude suspendovan. Dovoljno je da postane selektivan. Jedan građanin tada oseti punu težinu države zbog sitnog prekršaja, dok drugi kroz sistem prolazi kao kroz hodnik sopstvene kuće. Jedan predmet dobije neverovatnu brzinu, drugi misteriozno sazreva godinama. Pravna država tada još postoji na papiru, ali papir postaje sve skuplja scenografija za političku predstavu.
Kada žalba više nije dovoljna, nezadovoljstvo izlazi iz kancelarije
U normalnoj državi građanin se protiv zloupotrebe vlasti bori kroz institucije. Podnese žalbu, obrati se inspekciji, tuži, traži informacije, glasa i očekuje da sistem reaguje. Problem nastaje kada veliki broj ljudi počne da veruje da ti putevi ne funkcionišu jednako za sve. Tada političko nezadovoljstvo neminovno izlazi iz kancelarija i seli se na ulicu, u sindikate, profesionalna udruženja, potrošačke odluke i druge oblike građanskog pritiska.
To ne mora imati nikakve veze sa nasiljem. Naprotiv, nasilje je često najbolji poklon vlasti koja jedva čeka opravdanje za represiju. Organizovan mirni protest, zakonit štrajk, potrošački bojkot, nezavisna pravna pomoć i javno dokumentovanje zloupotreba mogu biti mnogo neprijatniji za politički sistem od razbijenog izloga. Razbijeno staklo vlast će snimati iz deset uglova. Organizovano društvo koje odbija da ćuti mnogo je teže pretvoriti u televizijskog huligana.
Ozbiljan otpor počinje onda kada nezadovoljstvo prestane da bude samo emocija. Vlast bez velikih problema preživi milion psovki na društvenim mrežama. One joj ništa ne oduzimaju. Mnogo je ozbiljnije kada zaposleni odbiju da pokrivaju očigledne zloupotrebe, kada advokati organizuju pomoć uhapšenima i kada profesionalne zajednice prestanu svojim ugledom da peru političke odluke. Isto važi za građane koji pažljivije odlučuju kome daju novac i čiji poslovni model svojim novčanikom podržavaju.
Ipak, postoji granica koja se ne sme preći. Sabotaža nije isto što i bojkot. Uništavanje infrastrukture nije građanska hrabrost. Objavljivanje privatnih adresa policajaca nije dokumentovanje. Osveta nije lustracija, a kolektivna krivica nije pravda. Ako se neko bori protiv države u kojoj je zakon postao selektivan, onda ne može istovremeno zahtevati sopstveno pravo na selektivnu pravdu.
Cilj demokratskog pritiska zato ne bi trebalo da bude uništavanje institucija. Upravo suprotno. Cilj mora biti njihovo vraćanje građanima. Vaninstitucionalni pritisak ima smisla kada institucije tera da ponovo rade svoj posao. U suprotnom samo menjamo jednu samovolju drugom, a na vratima iste kancelarije postavljamo novu partijsku tablu.
Valjevo pokazuje koliko atmosfera može postati opasna
A onda iz političke teorije zakoračimo u Valjevo. U noći između 15. i 16. avgusta zapaljen je automobil tužioca Osnovnog javnog tužilaštva Vukašina Vujičića. Policija je potvrdila da je vozilo prethodno poliveno zapaljivom tečnošću i najavila krivičnu prijavu protiv nepoznatog izvršioca. Sam Vujičić izjavio je da sumnja da je napad povezan sa postupcima koje vodi. Motiv u ovom trenutku nije sudski utvrđen i upravo zato ga ne treba izmišljati. Činjenica da se takav napad dogodio dovoljna je sama po sebi.
Tužilac nije običan učesnik privatnog spora. On predstavlja deo aparata koji odlučuje da li će neko biti gonjen i da li će država reagovati na kršenje zakona. Zato paljenje automobila tužioca ne može biti samo još jedna vest crne hronike. Dok istraga ne utvrdi pozadinu, niko ozbiljan ne bi smeo da proglašava krivca. Ali država mora da shvati šta ovakav događaj znači za atmosferu u pravosuđu. Čovek koji treba da razmišlja isključivo o predmetu sada mora da razmišlja i o sopstvenoj porodici, kući i bezbednosti.
Institucije se, naime, ne uništavaju samo promenom zakona. One se mogu potrošiti strahom. Dovoljno je nekoliko ljudi javno poniziti, nekoliko profesionalno skloniti, a nekoliko zastrašiti. Ostali vrlo brzo nauče gde se nalazi nevidljiva granica. Najefikasnija politička naredba tada više nije ona izgovorena telefonom. To je naredba koju niko nije morao da izgovori, jer je čovek unapred naučio šta nije pametno da uradi.
I upravo tu pitanje policije postaje presudno. Policija u ozbiljnoj državi pripada državi, a ne partiji. Njena obaveza nije da voli vlast niti da razume njenu političku strategiju. Njena obaveza je zakon. Policajac nije neprijatelj građanina zato što nosi uniformu, ali uniforma nije ni oprost od lične odgovornosti.
Zato dokumentovanje mogućih zloupotreba mora ostati hladno i precizno. Snimak, vreme, mesto događaja, oznaka jedinice, svedočenja i medicinska dokumentacija mogu jednog dana predstavljati razliku između glasine i dokaza. To nije poziv na linč. Privatne adrese, porodice, pretnje i lični obračuni ne pripadaju pravnoj državi, čak ni kada se neko zaklinje da se za nju bori.
Ali isto tako niko ko nosi značku, uniformu ili službenu legitimaciju ne bi smeo da računa da mu položaj garantuje trajni oprost od odgovornosti. Ako institucije jednog dana budu dovoljno slobodne da rade bez političkog straha, odgovornost mora biti individualna, dokaziva i utvrđena kroz zakonit postupak. Upravo u tome je razlika između pravde i osvete.
Vlast, međutim, na gotovo svaku ozbiljnu kritiku već godinama odgovara istim političkim rečnikom. Izdajnici, strani plaćenici, rušenje države, istorijski neprijatelji i istorijske pobede. Politička garderoba toliko je iznošena da čovek više ne zna da li sluša novo obraćanje ili reprizu od pre nekoliko godina. Ako već ne menjaju retoriku ni politiku, možda bi bilo dobro da barem promene gaće. Toplo im preporučujem.
Sistem traje dok dovoljno ljudi pristaje da ga smatra normalnim
Iza zajedljive opaske ostaje mnogo ozbiljnija stvar. Država nije isto što i vlast. Vlast nije vlasnik policije, tužilaštva, budžeta, puteva, televizije ili javnih preduzeća. Politička stranka dobija mandat da upravlja javnim sistemom, ne vlasnički list nad njim. Kada se ta granica izbriše, građanin počinje državu da doživljava kao tuđi posed koji sam finansira.
Svaka vlast koja dugo traje pokušava da proizvede osećaj nepromenljivosti. Službeniku se sugeriše da će isti ljudi zauvek odlučivati o njegovoj karijeri. Privredniku da bez pravih poznanstava neće dobiti posao. Mediju se pokazuje cena neposlušnosti, dok se građaninu uporno ponavlja da ništa ne može promeniti. Tako se proizvodi moć mnogo veća od stvarne moći države. To je moć uverenja da otpor nema smisla.
Ali nijedan politički sistem ne pokreće sebe. Svakoga jutra pokreću ga hiljade običnih ljudi. Neko potpisuje dokument, neko izvršava nalog, neko odobrava ugovor, neko vodi emisiju, a neko na sastanku odluči da je pametnije da ćuti. Hiljade malih odluka proizvode jednu ogromnu političku stvarnost.
Zato nijedan ozbiljan demokratski otpor ne mora da traži spasitelja sa bine. Mnogo je važnije da postoje ljudi koji se možda ne slažu ni oko čega drugog, ali se slažu da zakon mora važiti i za vlast. To nije revolucionarni zahtev, već elementarna pretpostavka uređene države. Problem nastaje kada upravo takva očekivanja počnu da se predstavljaju kao ekstremizam.
Tu se nalazi prava cena opstanka svakog lošeg sistema. Dok propaganda funkcioniše, institucije ćute, poslovni krugovi sarađuju, a građani ostaju razjedinjeni, vlast nema poseban razlog da promeni ponašanje. Moralni apeli sami po sebi retko menjaju političku računicu. Cena je menja.
Zato cilj nenasilnog građanskog pritiska nije da država prestane da funkcioniše. Cilj je da zloupotreba države postane politički, društveno i ekonomski skuplja od poštovanja njenih institucija. Protesti, zakoniti štrajkovi, pravna pomoć, dokumentovanje zloupotreba, nezavisno novinarstvo i odgovorna građanska nesaradnja mogu biti deo tog pritiska. Njegova najvažnija komponenta ipak je jednostavnija: odbijanje da ono što je nenormalno počnemo nazivati normalnim samo zato što traje dugo.
Vlast ne gubi legitimitet tek kada izgubi izbore. Gubi ga svaki put kada pokaže da zakon nema istu težinu za sve, kada javni novac postane manje javan i kada politička pripadnost počne da potiskuje instituciju. Gubi ga i kada na političko pitanje odgovara silom umesto političkim argumentom. Legitimitet nije blanko ček koji se dobija na izborima i troši do poslednjeg dana mandata. On se svakodnevno potvrđuje ili rasipa načinom na koji se upravlja državom.
Takav sistem može trajati dugo. Istorija je prepuna vlasti koje su izgledale neuništivo neposredno pre nego što su prestale da budu takve. Njihova najveća snaga nikada nije bila samo u policiji, novcu ili televizijama. Bila je u uverenju dovoljno velikog broja ljudi da ništa drugačije nije moguće. Kada to uverenje počne da nestaje, više se ne menja samo raspoloženje javnosti. Polako počinje da se menja i sam odnos moći.
