Postalo je čudno vreme kada čovek mora da objašnjava zašto voli ono što je njegovo. Ako istakneš svoj narod, kulturu ili zastavu, odmah te neko meri. Ako braniš politički stav, traži se etiketa. Ako kažeš da voliš svoju zemlju, neko već ispituje koga navodno mrziš. Kao da ljubav prema svom mora imati neprijatelja.
Ne mora. Mogu da volim svoje i poštujem tvoje. Mogu da ti priznam pravo na tvoju istoriju, jezik, kulturu i političko mišljenje. Ali zauzvrat očekujem isto. Neću mrzeti tvoje samo zato što nije moje. Ali se svog neću odreći kako bih te uverio da sam tolerantan.
Ljubav prema svom nije dozvola za mržnju, ali nije ni razlog za stid
Postoji velika razlika između patriotizma i potrebe da sopstveni narod proglasiš boljim od svih drugih. Prvo počinje pripadanjem. Drugo često počinje nesigurnošću. Čovek koji zna ko je nema potrebu da svakodnevno dokazuje da drugi vrede manje. Može mirno da kaže da voli svoju zemlju. Može voleti istoriju svojih predaka. Može isticati zastavu i govoriti svojim jezikom. Može čuvati običaje koje je nasledio. U tome nema ničeg sramnog. Patriotizam ne mora da podrazumeva neprijateljstvo prema drugom narodu, niti ljubav prema sopstvenoj zemlji zahteva ponižavanje tuđe.
Problem nastaje kada društvo od čoveka traži nešto sasvim drugo. Ne traži mu samo da poštuje drugoga. Traži mu da se udalji od svog kako bi dokazao da je dovoljno moderan. Tada zastava postaje sumnjiva. Tradicija postaje „prevaziđena“. Nacionalni ponos dobija neprijatnu etiketu. Čak se i obična ljubav prema sopstvenom narodu ponekad predstavlja kao početak netrpeljivosti. To je besmisleno. Ako Mađar ima pravo da bude ponosan na mađarsku kulturu, isto pravo ima Srbin. Isto važi za Hrvata i Bošnjaka. Pravo koje tražimo za sebe moramo priznati drugima. Ali pravo koje priznajemo drugima ne smemo oduzimati sebi.
Zrelost počinje upravo tu. Ne moram da umanjim tvoje da bih povećao svoje. Ne moram da osporim tvoju istoriju da bih poštovao svoju. Ne moram da se podsmevam tvojoj veri, kulturi ili običajima. Ali nemoj očekivati ni da svoje sakrijem da se ti ne bi osećao nelagodno. Ljubav prema domovini može postojati zajedno sa poštovanjem univerzalnih ljudskih vrednosti i drugih zajednica. To nije kontradikcija. To je znak čoveka koji ima koren, ali mu koren nije lanac.
Poštujem tvoje mišljenje, ali ne moram da mu se poklonim
Još je veća zbrka nastala oko političkih stavova. Od ljudi se danas često ne traži samo tolerancija. Traži se saglasnost. Ako misliš drugačije, nije dovoljno da drugome priznaš pravo na mišljenje. Od tebe se očekuje da njegovo mišljenje proglasiš jednako mudrim, moralnim i prihvatljivim. Ne moraš. Demokratija nije svet u kojem su sve ideje dobre. Demokratija je svet u kojem ljudi imaju pravo da se sukobe oko ideja bez međusobnog uništenja. Mogu da poštujem tvoje pravo da glasaš drugačije, a da tvoj politički izbor smatram katastrofalnim. Mogu da saslušam argument i da ga potpuno odbacim. To nije mržnja. To je sloboda mišljenja.
Problem počinje kada politika postane plemenski identitet. Tada više ne raspravljamo šta je dobro za državu. Raspravljamo ko je „naš“, a ko „njihov“. Čovek preko puta više nije građanin koji misli drugačije. Postaje moralno sumnjivo biće. Takva atmosfera uništava sposobnost društva da razgovara. U njoj svaka kritika zvuči kao izdaja. Svako neslaganje postaje neprijateljstvo. A svaka promena mišljenja izgleda kao kapitulacija. Upravo zato je važno razdvojiti čoveka od njegove političke ideje. Nečiji stav može biti pogrešan. Nečiji politički izbor može biti štetan. Ali to ne znači da je svaki čovek koji ga zastupa zao.
Isto pravo tražim i za sebe. Neću menjati politički stav zato što je trenutno nepopularan. Neću ga skrivati da bih bio prihvaćen u društvu. Neću ga prilagođavati većini samo zato što je glasnija. Ali ću ga promeniti ako činjenice pokažu da sam pogrešio. To je razlika između kičme i tvrdoglavosti. Političko uverenje koje ne može da preživi pitanje nije uverenje. To je dogma. Kao što ljubav prema domovini ne mora isključivati druge, tako ni ozbiljna politička pripadnost ne mora isključivati sposobnost da razumemo drugačiji pogled.
Budi otvoren prema ljudima, ali ne budi naivan prema njihovim namerama
Ovde dolazimo do najosetljivijeg dela. Lepo zvuči kada kažemo da svakome treba pristupiti bez predrasuda. I treba. Ali čovek koji odbaci svaku dozu opreza nije nužno plemenit. Možda je samo naivan. Ne možemo zaviriti u tuđu glavu. Ne znamo uvek šta neko želi. Ne znamo kakve interese ima. Zato poverenje ne bi trebalo poklanjati automatski. Ono se gradi ponašanjem. Čoveka ne treba unapred osuditi zbog naroda, vere ili političkog opredeljenja. Ali njegovi postupci moraju imati posledice po naše poverenje.
Tu se nalazi granica koju često namerno brišemo. Jedno je reći: „Ne verujem ti zato što si pripadnik određenog naroda.“ To je predrasuda. Sasvim drugo je reći: „Ne verujem ti jer si me već slagao.“ To je iskustvo. Jedno je unapred pretpostaviti da grupa želi zlo. Drugo je primetiti stvarno neprijateljsko ponašanje i reagovati na njega. Čovek može imati snažan nacionalni identitet, a da to samo po sebi ne proizvodi predrasude prema drugima; osećaj međugrupne pretnje i drugi psihološki faktori mogu imati mnogo važniju ulogu.
Zato ne treba da se plašimo snažnog identiteta. Treba da se plašimo identiteta koji za opstanak zahteva stalnog neprijatelja. To je ogromna razlika. Srbin ne mora mrzeti Hrvata da bi bio Srbin. Hrvat ne mora mrzeti Srbina da bi bio Hrvat. Bošnjak ne mora dokazivati svoj identitet neprijateljstvom prema komšiji. Patriotizam se može zasnivati na ljubavi prema domovini, a ne na potrebi da se druga zajednica ponižava. Ako se četiri naroda oko nečega mogu složiti, možda bi upravo to trebalo da bude početak: svoje voli, tuđe ne gazi.
Svoje nikada ne izdati ne znači da su „naši“ uvek u pravu
Najopasnija zloupotreba patriotizma nastaje kada neko pokuša da sebe proglasi njegovim jedinim vlasnikom. Političar kaže da kritika njega znači napad na državu. Stranka svoje interese predstavlja kao nacionalne. Vlast zahteva lojalnost pod izgovorom jedinstva. Opozicija ponekad radi isto sa druge strane. Tada se od čoveka ne traži ljubav prema zemlji. Traži se poslušnost. A poslušnost nije patriotizam. Država nije političar. Narod nije stranka. Otadžbina nije izborni slogan. Možeš voleti svoju zemlju i prezirati politiku njene vlasti. Možeš podržavati vlast i kritikovati njene odluke. Ako je ljubav stvarna, ona ne zahteva da zatvoriš oči.
Zato „svoje nikada ne izdati“ za mene znači nešto sasvim drugo. Ne znači braniti svaku grešku koju napravi neko sa istom zastavom. Ne znači lagati zbog „naših“. Ne znači odustati od savesti zato što je naredba stigla iz sopstvenog tabora. To znači ne pristajati da ti drugi određuju čega smeš da se ponosiš. Znači ne prodati identitet za aplauz. Znači ne promeniti političko mišljenje zato što je društvena cena postala visoka. Znači ostati uz svoj narod i kada nije moderno izgovoriti njegovo ime sa ponosom. Ali znači i reći „pogrešili smo“ kada jesmo. Samo nesiguran čovek veruje da priznanje greške ruši identitet.
Najzad, tuđe poštovanje nije slabost. Oprez nije mržnja. Patriotizam nije šovinizam. Kritika nije izdaja. A tolerancija nije samoponiženje. Čovek može mirno stajati na svom mestu i drugome ostaviti dovoljno prostora da stoji na njegovom. To je verovatno jedina zdrava mera.
Zato ne želim svet u kojem svi misle isto. Želim svet u kojem niko ne mora da se izvinjava zato što zna ko je. Poštovaću tvoju zastavu. Poštuj moju. Poštovaću tvoju veru i pravo da je nemaš. Poštuj moje pravo na isto. Saslušaću tvoju politiku. Nemoj tražiti da joj se poklonim.
Svoje ću voleti bez srama. Tuđe ću poštovati bez glume. Ljudima ću verovati prema njihovim delima. A sebe neću izdati samo zato što bi nekome tako bilo udobnije.
