Pred odbornicima Skupštine grada Beograda 24. jula nalazi se projekat „integrisanog bezbednog sistema“. Grad predlaže javno-privatno partnerstvo koje bi trajalo deset godina. Privatni partner bi izgradio, opremio i vodio sistem, dok bi mu Beograd plaćao mesečnu naknadu. Ukupna procenjena vrednost tih naknada iznosi 81 milijardu dinara, odnosno oko 690 miliona evra. Sistem bi obuhvatio komandno-bezbednosne centre, informacionu infrastrukturu, mobilne patrole i inteligentnu video-analitiku. Za njegovo neprekidno funkcionisanje procenjeno je približno 2.200 zaposlenih različitih profila.
Gradska vlast projekat predstavlja kao ulaganje u sigurnost, posebno dece. Aleksandar Šapić ranije je govorio da će služba patrolirati oko škola i vrtića. Noću bi njeni pripadnici obilazili gradska naselja i obaveštavali policiju o mogućim opasnostima. Tvrdio je da oni neće intervenisati, već će biti povezani sa MUP-om i Komunalnom milicijom. Grad navodi i da bi policija mogla koristiti deo softvera sistema. Na papiru, to zvuči kao tehnička podrška postojećim službama. U stvarnosti, predlaže se velika bezbednosna infrastruktura pod dugoročnim upravljanjem privatne kompanije. Zato pitanje nije da li su škole i ulice potrebne zaštite. Naravno da jesu. Pitanje je zašto se ta zaštita pretvara u jedan od najvećih gradskih poslova.
U društvu sa stabilnim institucijama ovakav projekat bi zahtevao temeljnu javnu raspravu. U Srbiji, međutim, dolazi tokom duboke krize poverenja u policiju i vlast. Građani gledaju snimke nasilja, slušaju promenljive zvanične verzije i čekaju odgovornost. U tom trenutku Beograd ne predlaže jačanje postojeće civilne kontrole. Predlaže mrežu privatnih patrola, kamera i centara koji će raditi neprekidno. Zato izraz „privatna vojska“ jeste politička kvalifikacija, a ne pravni opis. Ipak, strah koji taj izraz izražava nije neozbiljan. Grad stvara sistem sposoban da vidi mnogo, prati mnogo i reaguje brzo. Javnost još ne zna ko će jednako brzo reagovati kada taj sistem pogreši.
Šta se zapravo kupuje za 690 miliona evra
Predloženi projekat nije samo ugovor za čuvare na ulazima. Dokumentacija predviđa 50 komunalno-bezbednosnih stanica, 50 opremljenih patrolnih vozila i sistem javnog uzbunjivanja. Tu su i video-monitoring, inteligentna analiza snimaka i neprekidan rad približno 2.200 ljudi. Kapitalna investicija procenjena je na 12,23 milijarde dinara. Prosečni godišnji operativni troškovi procenjeni su na oko 6,6 milijardi. Grad bi privatniku plaćao fiksnu naknadu za dostupnost čitavog sistema.
Posebno je zanimljivo obrazloženje ekonomske opravdanosti. Prema materijalu, samostalna realizacija grada koštala bi oko 81,74 milijarde dinara. Model sa privatnim partnerom procenjen je na 81 milijardu. Nominalna razlika je oko 743 miliona dinara, odnosno manje od jednog procenta ukupne vrednosti. Glavna prednost, prema predlagaču, nije velika ušteda. Prednost je odlaganje početnog troška i prebacivanje dela rizika na privatnika. Privatni partner bi prvo ulagao svoj novac, a zatim ga vraćao kroz garantovane naknade. Dokumentacija navodi da bi povraćaj investicije bio moguć za približno tri godine.
Upravo tu bezbednost postaje poslovni model. Privatna kompanija neće biti plaćena zato što je rešila određeni broj incidenata. Biće plaćena zato što je sistem dostupan prema ugovorenim parametrima. To ne mora automatski biti loše. Javno-privatna partnerstva mogu imati smisla kod složenih infrastrukturnih projekata. Međutim, bezbednost nije vodovodna cev niti garaža. Ona uključuje ljude, procene rizika, snimke, podatke i svakodnevno prisustvo na ulicama. Kada je očekivana ušteda manja od jednog procenta, javnost ima pravo da pita šta tačno dobija privatizacijom upravljanja. Mora znati i ko preuzima odgovornost kada komercijalni interes dođe u sukob sa pravima građana. Ako privatni partner zavisi od desetogodišnjih javnih uplata, on postaje snažno vezan za političku odluku koja mu je posao omogućila. Zato transparentnost izbora partnera nije birokratski detalj. Ona je osnovni uslov da „bezbedni grad“ ne postane zatvoren posao između vlasti i privilegovanog izvođača.
Granica između čuvara i paralelne policije
Zakon o privatnom obezbeđenju povlači važnu granicu. Privatno obezbeđenje štiti lica, imovinu i poslovanje kada ti poslovi nisu isključivo državni. Zakon izričito navodi da privatne usluge ne spadaju u policijske poslove i da privatne firme ne mogu primenjivati metode rezervisane za državne organe. Patroliranje jeste dozvoljena usluga, ali se vezuje za zaštitu ugovorenih mesta i objekata. Zbog toga naziv službe nije presudan. Presudno je šta njeni pripadnici rade, gde se kreću i kako postupaju prema građanima.
Šapić tvrdi da gradsko obezbeđenje neće intervenisati. Njegov posao bi bio posmatranje, patroliranje i obaveštavanje policije. To ublažava deo pravnog rizika, ali ne uklanja osnovnu dilemu. Dve hiljade i dve stotine uniformisanih ljudi na ulicama menjaju odnos građanina prema javnom prostoru. Oni možda neće imati pravo da legitimišu, pretresaju ili hapse. Ipak, imaće prisustvo, komunikaciju sa centrima i pristup velikom sistemu informacija. Građanin mora lako razlikovati policajca, komunalnog milicionara i privatnog službenika. Mora znati čiji nalog privatni službenik izvršava. Mora postojati vidljiv postupak za pritužbe i nezavisnu kontrolu njegovog rada.
Najveći problem nastaje u sivoj zoni. Privatni čuvar može „zamoliti“ građanina da se zaustavi ili udalji. Građanin možda neće znati da li zahtev mora da posluša. Uniforma i vozilo stvaraju utisak državnog autoriteta čak i kada pravno ovlašćenje ne postoji. Ako je služba predstavljena kao „produžena ruka policije“, konfuzija postaje još veća. Takav izraz politički zvuči efikasno, ali pravno je opasan. Policijska ovlašćenja ne smeju nastajati reklamnim sloganom ili dogovorom u komandnom centru. Ona moraju biti jasno propisana zakonom. Zato projekat mora unapred objaviti granice postupanja, oznake uniformi i pravila komunikacije sa građanima. Bez toga bi se mogla stvoriti paralelna bezbednosna struktura bez pune odgovornosti policije. Ne mora biti formalna policija da bi u praksi proizvodila policijski autoritet.
Grad pod kamerama, građani bez dovoljno odgovora
Najosetljiviji deo projekta nisu patrole, već podaci. Inteligentna video-analitika ne znači samo gledanje snimka nakon incidenta. Takvi sistemi mogu automatski prepoznavati predmete, ponašanje, gužvu i kretanje kroz više kamera. Grad već navodi da softver može otkriti hladno ili vatreno oružje i poslati alarm centrima. To može spasiti život. Može i proizvesti pogrešan alarm, netačnu procenu ili neopravdano praćenje. Zato svaka funkcija mora imati poznatu svrhu, pravni osnov i ograničen pristup.
Već postoje razlozi za oprez. U okviru ranijeg projekta kamera u školama i vrtićima, Poverenik je pokrenuo vanredni inspekcijski nadzor. Građani su izražavali zabrinutost zbog snimanja dece i pitanja ko obrađuje podatke. Prema objavljenim podacima, četiri firme su od aprila 2024. do kraja 2025. dobile više od 4,8 milijardi dinara. Prikazane isplate bile su znatno veće od vrednosti poslova vidljivih na Portalu javnih nabavki, dok kompanije nisu odgovorile na pitanja o razlici. To nije dokaz nezakonitosti. Jeste dovoljan razlog da se novi posao od 81 milijardu ne usvaja kroz maglu.
Beogradu treba bolja bezbednost. Deci treba zaštita, policiji podrška, a građanima brža reakcija u opasnosti. Ali bezbednost bez kontrole lako postaje nadzor, a nadzor bez poverenja postaje instrument moći. Pre usvajanja projekta javnost mora znati ko će imati pristup snimcima. Mora znati koliko se podaci čuvaju i kome se prosleđuju. Mora znati da li će sistem pratiti proteste, okupljanja i političke aktivnosti. Mora znati ko proverava algoritme i ko plaća štetu zbog greške. Najvažnije, mora znati kako se raskida desetogodišnji ugovor ako sistem postane skup, neefikasan ili opasan. Vlast koja traži 690 miliona evra za „bezbedni grad“ ne može zauzvrat nuditi samo obećanje. Šapićev projekat možda nije privatna vojska. Ali dok odgovori izostaju, građani imaju puno pravo da pitaju da li se pred njima gradi bezbedniji Beograd ili privatizovana infrastruktura kontrole.
