Narod koji istoriju pamti samo kroz emociju lako postaje talac tuđih interesa. Narod koji istoriju razume vidi razliku između savezništva, pritiska, trgovine, ucene i sopstvene greške. Zato razumevanje istorije danas nije akademska vežba. To je pitanje političkog preživljavanja.
Evropa je krenula da slomi Rusiju, ali je usput otkrila sopstvenu slabost: bez jeftine energije, bez vojne samostalnosti i bez jasne strategije, velika politika brzo postaje skup račun koji plaćaju fabrike, građani i budžeti.
Neke rečenice ne ostare. Samo promene glas. Nekada su dolazile od oca, nastavnika, šefa ili žene. Danas ih čovek izgovara sam sebi, kao da su istina koju nikada nije proverio.
Većina muškaraca ne propadne zato što nema cilj. Propadne zato što nema sistem koji može da izdrži umor, loš dan, pritisak i trenutak kada motivacija nestane. Cilj lepo zvuči u glavi, ali sistem se vidi u životu.
Muškarac koji danas ne razume osnove sajber bezbednosti nije opušten, nego nezaštićen. Novac, posao, privatnost i reputacija više ne stoje samo u novčaniku. Stoje u telefonu koji nosiš u džepu.
Nije svaki mir znak zrelosti. Nekad je to samo strah koji je naučio da govori tiho. Granica između strpljenja i kukavičluka počinje tamo gde čovek više ne čeka pravi trenutak, nego beži od neprijatne istine.
Kad se masa ne vidi dovoljno dobro, u pomoć priskaču službena matematika, patriotski kadar i poneka slika koja izgleda kao da je Beograd prošao kroz filter za kolektivnu halucinaciju.
Čovek koji viče bar pokazuje da nešto gori. Mnogo je teži onaj koji ćuti, funkcioniše, radi, plaća račune i govori da je sve u redu, dok mu se bes pretvara u nesanicu, cinizam, stegnutu vilicu i hladnoću prema ljudima koji mu nisu ništa krivi.
