Kada MUP objavi da je na jednom skupu bilo 207.000 ljudi, to nije obična informacija. To je politički važna tvrdnja. Takav broj utiče na javnost, medije, opoziciju, vlast i osećaj društvene snage. Zato mora da bude proverljiv. Ne samo okvirno. Ne samo kroz saopštenje. Nego kroz metod, dokument, snimak, mapu i objašnjenje.
Upravo tu nastaje najveći problem. MUP je za skup „Srbija jedna porodica” saopštio da se na platou ispred Doma Narodne skupštine nalazi oko 207.000 građana i oko 2.600 bajkera, što je preneto u Tanjugovoj vesti o MUP-ovoj proceni. Međutim, uz taj broj javnost nije dobila ono što je ključno. Nije dobila metodologiju. Nije dobila vreme preseka. Nije dobila površinu prostora. Nije dobila gustinu mase. Nije dobila snimak iz vazduha. Nije dobila softverski postupak, ako je softver korišćen. Dobila je samo broj i instituciju koja traži poverenje.
Preciznost bez traga otvara najveću sumnju
Prva logička greška nije u samoj proceni. Procena može biti pogrešna, okvirna ili politički obojena. Prava greška je u preciznosti koja se ne može proveriti. Kada policija kaže da je negde bilo „oko” 200.000 ljudi, to je jedna vrsta tvrdnje. Ali kada se u javnosti pojave brojke poput 126.399 ljudi na 111 lokacija, to je sasvim druga stvar. Takav broj zvuči kao rezultat ozbiljnog prebrojavanja. On deluje kao zbir. Deluje kao tabela. Deluje kao dokument.
Međutim, upravo tu se vidi pukotina. Prema izveštaju portala 021 i Nedeljnika, kada je traženo da MUP dostavi podatke po mestima, Ministarstvo je odgovorilo da ne raspolaže dokumentom koji bi to pokazao. Uz to je navedeno da su informacije dobijene usmeno od načelnika područnih policijskih uprava, što je objavljeno u tekstu „Informacije dobijene usmeno sa terena”. Tu nastaje problem koji nije mali. Ako je informacija usmena, kako broj može izgledati precizno do poslednje osobe? Ako je broj zaista precizan, gde su pojedinačni zbir, spisak lokacija, beleške i odgovorna lica?
To nije tehničko cepidlačenje. To je osnovno pitanje javnog poverenja. Državna institucija može da pogreši u proceni. Ali ne sme da glumi matematičku tačnost bez pisanog traga. Broj koji izgleda kao statistika, a počiva na usmenim dojavama, nije čvrst podatak. On je operativna procena predstavljena kao javna činjenica. Zato je pitanje metodologije presudno. Ne zbog opozicije. Ne zbog vlasti. Nego zbog javnosti koja ima pravo da zna kako država proizvodi zvaničnu realnost.
Šta znači „prisustvovalo”: pik, zbir ili politička poruka?
Druga logička greška nalazi se u samom značenju reči. Kod javnih skupova nije dovoljno reći koliko je ljudi „bilo”. Mora se znati kada. Nije isto broj ljudi u jednom trenutku i broj ljudi koji je prošao kroz prostor tokom više sati. Nije isto brojati plato, okolne ulice, prilaze, autobuse, prolaznike i ljude u pokretu. Ako ta granica nije jasna, broj postaje rastegljiv.
Transparentnost Srbija je upravo na to ciljala kada je u zahtevu MUP-u tražila informaciju da li se procena za skup „15 za 15” odnosi na broj učesnika u nekom određenom trenutku ili na sve osobe koje su tokom trajanja skupa bile prisutne. U istom zahtevu traženo je i objašnjenje da li metodologija obuhvata površinu na kojoj se nalaze učesnici i popunjenost te površine, što se vidi u dokumentu Zahtev MUP-u – procena broja učesnika skupova. To su najnormalnija pitanja. Bez njih broj ne znači mnogo.
Posebno je važno što je Transparentnost Srbija u dodatnom dopisu navela da ih je MUP obavestio da „ne raspolaže” dokumentom koji bi sadržao informacije tražene za procenu skupa od 12. aprila 2025. godine. Tražili su dokument iz kog bi se videlo koja je procena broja učesnika i na osnovu kojih vrsta podataka je data. Kao primer su navedeni snimci iz vazduha, snimci zemaljskih kamera i podaci organizatora, što stoji u dokumentu Odgovor MUP-u na odgovor na zahtev. Ako država redovno objavljuje procene, a ne postoji dokument koji pokazuje osnov, onda problem nije samo broj. Problem je način rada.
Nabavka softvera ne dokazuje zloupotrebu, ali otvara ozbiljno pitanje
Ne možemo tvrditi da MUP koristi zabranjen ili neodobren softver za brojanje ljudi na skupovima. Za takvu tvrdnju morao bi da postoji direktan dokaz. Ali može se tvrditi nešto drugo. MUP poseduje ili je nabavljao napredne alate za obradu slika, video-zapisa i biometrijskih podataka, dok javnost ne zna da li se ti sistemi koriste za procene javnih okupljanja.
BIRN je objavio da je MUP nabavio Griffeye Analyze DI Pro, softver za sortiranje i analizu velikih količina slika i video-zapisa, sa opcijom prepoznavanja lica. U istom tekstu se navodi da predmet obrade ne moraju biti samo materijali seksualne eksploatacije dece, već bilo koje slike i video-snimci, što je objašnjeno u istraživanju Policija Srbije nabavila softver sa opcijom za prepoznavanje lica. To ne dokazuje brojanje mase. Ali pokazuje da MUP ima tehničke kapacitete koji daleko prevazilaze običnu procenu sa terena.
BIRN je kasnije objavio i da MUP raspolaže sa još dva sistema za prepoznavanje lica: FindFace i NeoFace Watch. U tekstu Dva nova sistema za prepoznavanje lica u MUP-u navodi se da ti sistemi omogućavaju analizu velikog obima biometrijskih podataka u realnom vremenu. Opet, to nije dokaz da su korišćeni za brojanje učesnika skupova. Ali jeste razlog da javnost postavi precizno pitanje. Ako se brojke prave ručno, gde je ručna metodologija? Ako se prave softverski, koji softver se koristi? Ako se koriste snimci, gde su vreme preseka, mapa zona i pravni osnov obrade?
Pravni osnov je najosetljiviji deo priče
Najvažnije pitanje nije samo tehničko. Ono je pravno. Policija može imati različite alate. Može imati kamere, snimke, komunikacione uređaje i analitički softver. Ali posedovanje tehnologije nije isto što i pravo da se ona koristi za svaku svrhu. Posebno kada se obrada odnosi na građane koji učestvuju na javnim okupljanjima.
Poverenik je u postupku nadzora povodom sumnji na upotrebu tehnologije za prepoznavanje lica naveo da nije utvrdio da je ta tehnologija korišćena u konkretnim događajima. Ali je istovremeno podsetio da za upotrebu navedene tehnologije od strane policije ne postoji pravni osnov. Naveo je i da bi za eventualno uvođenje bilo potrebno obezbediti potpun pravni okvir, procenu uticaja na zaštitu podataka o ličnosti i odgovarajuće mere zaštite, što stoji u saopštenju Poverenik sproveo postupak nadzora u MUP.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti dodatno pojačava ovu dilemu. Biometrijski podaci u cilju jedinstvene identifikacije lica spadaju u posebno osetljivu kategoriju, a procena uticaja je obavezna kada nova tehnologija ili veliki nadzor javno dostupnih površina mogu izazvati visok rizik za prava građana. To se može proveriti u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Zato potencijalna upotreba video-analitike na skupovima ne može biti tretirana kao nebitna tehnička pomoć. Mora se znati svrha, pravni osnov, obim obrade, rok čuvanja, odgovorno lice i mere zaštite.
Zaključak: broj bez metode je instrument moći
Najozbiljnija tvrdnja ovde nije da MUP koristi zabranjen softver. To nije dokazano. Ozbiljnija i dokazivija tvrdnja glasi: MUP objavljuje politički važne brojke bez javno prikazane metodologije, dok istovremeno postoje javni tragovi o naprednim softverskim alatima za obradu slika, snimaka i biometrijskih podataka.
To je dovoljno za javni interes. Građani ne moraju da prihvate broj samo zato što dolazi iz institucije. Institucija mora da pokaže kako je do broja došla. Ako je procena ručna, neka pokaže metod. Ako je softverska, neka pokaže pravni osnov i naziv sistema. Ako se zasniva na snimcima, neka pokaže vreme preseka, prostor i način obrade. Ako dokument ne postoji, onda država ne objavljuje podatak. Ona objavljuje tvrdnju.
U demokratskom društvu broj nije naredba. Broj je dokaziva tvrdnja. Kada dokaz izostane, broj ne nestaje. Ali menja prirodu. Prestaje da bude statistika i postaje politička poruka. A kada policija politički važnu poruku predstavi kao neupitnu činjenicu, javnost ima pravo da pita: ko je brojao, kako je brojao i zašto trag nije prikazan?
