Postoji bes koji svi vide. To je onaj koji viče, lupa vratima, prekida razgovor i pravi scenu. Ali postoji i druga vrsta besa. Tiša je, urednija i društveno prihvatljivija. Čovek ne podiže glas. Ne pravi problem. Ne udara šakom o sto. Samo kaže da je sve u redu, a nije.
Takav bes ne nestaje zato što ga čovek proguta. On samo promeni oblik. Nekad ode u telo. Nekad u hladnoću. Nekad u cinizam, nesanicu, povlačenje ili potrebu da stalno nešto radiš. Muškarci često nauče da je bolje ćutati nego pokazati slabost. Problem je što bes nije slabost. On je signal. Ako ga stalno guraš pod tepih, jednog dana shvatiš da više ne znaš da li si miran ili samo umoran od potiskivanja.
Bes nije problem sam po sebi
Bes ima lošu reputaciju jer ga često mešamo sa agresijom. Ipak, bes nije isto što i nasilje. Nije isto što i vređanje, ponižavanje ili gubitak kontrole. Bes je osnovna emocija. Često se pojavi kada čovek oseti nepravdu, izdaju, poniženje, odbacivanje ili granicu koja je pređena. On kaže da nešto nije u redu. Problem nastaje kada čovek nema zdrav način da tu poruku pročita.
Neki ljudi eksplodiraju čim osete pritisak. Drugi urade suprotno. Stegnu vilicu, prećute i nastave dalje. Na površini to izgleda zrelo. U stvarnosti, često je samo naučena odbrana. Čovek možda ne želi sukob. Možda je kao dete naučio da se bes kažnjava. Možda misli da pravi muškarac mora sve da izdrži. Možda ne želi da izgleda slab, emotivan ili naporan. Zato bes ne izgovori. Samo ga zaključa.
Ali potisnut bes ne postaje neutralan. On se obrađuje negde drugde. Psihologija razlikuje izražavanje, potiskivanje i smirivanje besa. Zdravo izražavanje ne znači napad. Ono znači da čovek ume jasno da kaže šta ga je pogodilo, bez uništavanja sebe ili druge osobe. To je velika razlika. Nije isto reći „povredilo me je to što si uradio” i ćutati tri dana dok se unutra kuvaš. Nije isto postaviti granicu i glumiti da ti ništa ne smeta. Tišina može biti kontrola. Ali može biti i spor način samopovređivanja.
Muškarac koji stalno guta bes često ne deluje besno. Deluje zauzeto, hladno, sarkastično ili umorno. On možda funkcioniše. Radi, plaća račune, pomaže drugima i ne pravi dramu. Ali iznutra više nema prostora. Svaka nova sitnica pada na staru gomilu. Zato ga jednog dana ne slomi veliki problem, nego rečenica, pogled ili poruka koja je stigla u pogrešno vreme.
Gde odlazi bes kada ga progutaš
Prvo ode u telo. To je najčešće mesto gde se vidi ono što čovek ne izgovori. Stegnuta vilica, ukočen vrat, bol u ramenima, plitko disanje, pritisak u grudima i nemiran stomak često nisu slučajni. Telo ne zna da si ti odlučio da budeš „razuman”. Ono samo registruje pretnju, pritisak i unutrašnju borbu. Zato bes može izgledati kao napetost, umor ili stalna spremnost na odbranu.
Kada je čovek besan, telo se aktivira. Srce može brže da radi. Mišići se zatežu. Čovek teže miruje. Može postati nervozan, razdražljiv ili nesposoban da se opusti. Takvi simptomi se ne pojavljuju samo kod ljudi koji viču. Mogu postojati i kod onih koji sve drže unutra. Zato je opasno verovati da si rešio bes samo zato što nisi ništa rekao. Možda si ga samo prebacio u telo.
Drugo mesto gde odlazi bes jesu navike. Neko pije više nego što priznaje. Neko jede kada nije gladan. Neko vozi agresivno, trenira do iscrpljenja ili se zatrpa poslom. Neko postane zavisan od telefona, pornografije, kocke ili beskrajnog skrolovanja. Spolja sve izgleda kao loša disciplina. Ipak, ispod toga često stoji osećanje koje nije dobilo izlaz. Ako bes ne izađe kroz reči, često izađe kroz ponašanje.
Treće mesto su odnosi. Potisnut bes retko ostaje zaključan samo u jednoj osobi. On curi kroz ton, pogled, distancu i pasivnu agresiju. Čovek kaže da nije ljut, ali odgovara kratko. Kaže da je sve u redu, ali prestane da bude prisutan. Ne svađa se, ali kažnjava tišinom. Ne napada direktno, ali bode komentarima. Tako nastaje hladnoća koju je teško dokazati, ali lako osetiti.
Potiskivanje besa može promeniti način razmišljanja i ponašanja, a može pogoršati i fizičke probleme. To je važna stvar. Bes koji ne eksplodira ne znači da je nestao. Često znači da se pretvorio u obrazac. Čovek više ne reaguje samo na ono što se dogodilo danas. On reaguje na sve što je godinama gutao.
Muškarci često ne izgledaju tužno, nego besno
Kod muškaraca se unutrašnji bol često ne vidi kao klasična tuga. Ne mora biti suza, ležanja u krevetu ili otvorenog priznanja da nešto nije u redu. Mnogo češće se pojave razdražljivost, nervoza, hladnoća, stalna potreba za kontrolom ili osećaj da su svi drugi problem. Takav čovek ne kaže „loše sam”. On kaže da su ljudi glupi, posao nepodnošljiv, partnerka naporna, a život namešten protiv njega.
To ne znači da je svaki bes depresija. To bi bilo previše jednostavno. Ali kod muškaraca se depresivnost često može maskirati kroz bes, neprijateljstvo, rizično ponašanje, zloupotrebu alkohola ili beg u rad. To je posebno važno jer društvo muškarcu lakše dozvoljava ljutnju nego ranjivost. Muškarac će pre reći da je nervozan nego da je povređen. Pre će reći da su ga iznervirali nego da se oseća nevažno.
Tu nastaje zamka. Bes postane poklopac za sve drugo. Ispod njega mogu biti stid, strah, usamljenost, nemoć ili osećaj neuspeha. Ali dokle god se sve zove besom, čovek ne mora da prizna šta ga stvarno boli. To kratkoročno deluje korisno. Daje osećaj snage. Dugoročno ga odvaja od sebe i od drugih.
Zato potisnut bes često uništava bliskost. Niko ne može dugo biti blizak sa zidom. Partnerka, prijatelj ili član porodice možda ne znaju šta se dešava. Samo osećaju da je čovek stalno napet, odsutan ili spreman da se zatvori. On možda veruje da čuva mir. Drugi osećaju da žive pored bombe koja nikad ne eksplodira, ali stalno otkucava.
Najgore je što takav čovek često misli da nema problem, jer „nije nikome ništa uradio”. Ali nije dovoljno ne napraviti scenu. Pitanje je šta se dešava iznutra. Ako te bes čini tvrdim, hladnim, ciničnim i umornim, onda nije prošao. Samo se preselio dublje.
Kako izbaciti bes bez eksplozije
Cilj nije da čovek postane bezopasan po svaku cenu. Cilj nije ni da bude stalno miran. To nije realno. Cilj je da nauči razliku između reakcije i izražavanja. Reakcija udara odmah. Izražavanje traži trenutak svesti. Reakcija kaže: „Ti si problem.” Izražavanje kaže: „Ovo me je pogodilo i moramo da rešimo.”
Prvi korak je da čovek prestane da laže sebe. Nije dovoljno reći „nema veze” ako ima veze. Nije dovoljno reći „prošlo je” ako se vraća svake noći u glavi. Bes treba imenovati dok je još čitljiv. Ne moraš odmah govoriti drugoj osobi. Ali moraš priznati sebi. „Ljut sam.” „Povređen sam.” „Osećam se poniženo.” „Pređena mi je granica.” Takve rečenice ne rešavaju sve, ali prekidaju automatsko potiskivanje.
Drugi korak je pomeranje iz tela. Ne zato što će šetnja rešiti život, nego zato što telo mora da izađe iz stanja borbe. Hodanje, trening, disanje, hladna voda ili nekoliko minuta samoće mogu pomoći da čovek ne govori iz najgoreg dela sebe. To nije bežanje. To je sprečavanje da bes preuzme volan.
Treći korak je razgovor bez optužnice. Muškarci često ćute dok ne postanu brutalni. Zato je bolje govoriti ranije, jednostavnije i konkretnije. Ne moraš držati govor. Dovoljno je reći šta se dogodilo, kako je delovalo na tebe i šta više ne želiš da se ponavlja. To nije slabost. To je emocionalna disciplina.
Ako se isti bes stalno vraća, onda nije stvar samo u toj situaciji. Možda je u pitanju stara povreda, odnos koji dugo truli ili život koji više ne možeš da nosiš istim tempom. Tada nije hrabrost ćutati. Hrabrost je pogledati šta te stvarno jede.
Bes koji ne eksplodira može izgledati kao samokontrola. Nekad to zaista jeste. Ali ako te iznutra steže, odvaja od ljudi i pretvara u verziju sebe koju ni sam ne voliš, onda nije mir. To je potisnuti požar. A požar ne mora da bukne da bi napravio štetu. Nekad je dovoljno da godinama tinja.
