Kada se danas govori o ulasku kineskog Zijina u RTB Bor, javnost uglavnom sluša dve potpuno suprotne priče. Prema prvoj, Srbija je spasila rudarskog giganta koji se godinama gušio u dugovima i gubicima. Prema drugoj, država je prepustila kontrolu nad jednim od najvećih prirodnih bogatstava zemlje u trenutku kada je njegova prava vrednost tek počinjala da dolazi do izražaja.
Kao i obično, istina se verovatno ne nalazi na krajevima. Međutim, postoji jedno pitanje koje vremenom postaje sve važnije i sve neprijatnije za one koji su učestvovali u donošenju odluka. Ako se za bogatstvo Bora i Majdanpeka znalo decenijama, da li je Srbija zaista pregovarala najbolje što je mogla?
To pitanje nije nastalo juče. Ono postoji od trenutka kada je objavljeno da kineski partner preuzima većinski paket RTB Bora. U početku je bilo lako odbaciti svaku kritiku. Kompanija je bila u problemima. Dugovi su bili ogromni. Potrebne investicije merile su se stotinama miliona dolara. Država nije imala novca za razvoj novih rudnika. U takvim okolnostima svaka ozbiljna investicija izgledala je kao spas.
Ipak, kako su godine prolazile, a podaci o rezervama, proizvodnji i vrednosti rude postajali sve dostupniji, počela je da se menja i perspektiva iz koje se posmatra čitav posao. Danas više nije dovoljno reći da je RTB Bor bio problem. Pravo pitanje glasi da li je Srbija mogla da izvuče više iz resursa za koje je odavno znala da predstavljaju jednu od najvećih strateških prednosti zemlje.
Upravo tu počinje priča koja je mnogo zanimljivija od političkih saopštenja i dnevnih prepucavanja.
Šta se zapravo znalo pre dolaska Kineza?
Jedan od najrasprostranjenijih mitova poslednjih godina jeste da su Kinezi došli i otkrili bogatstvo za koje Srbija nije znala. Takva priča zvuči jednostavno i privlačno, ali ima jedan ozbiljan problem. Ne odgovara činjenicama.
Bor i Majdanpek nisu nastali kao rudarska područja u poslednjoj deceniji. Njihova istorija traje više od jednog veka. Generacije geologa, inženjera i rudara proučavale su područje istočne Srbije mnogo pre nego što je iko u Srbiji čuo za Zijin. Stručna literatura pokazuje da je Timočki magmatski kompleks decenijama smatran jednim od najperspektivnijih bakarno-zlatnih sistema u Evropi.
Upravo zbog toga priče koje su se nekada prepričavale po istočnoj Srbiji danas zvuče mnogo ozbiljnije nego ranije. Mnogi ljudi pamte vremena kada se govorilo da Srbija sedi na ogromnim količinama zlata. Takve tvrdnje često su bile predmet podsmeha. Smatralo se da su preuveličane i da više pripadaju lokalnom folkloru nego ozbiljnoj geologiji. Međutim, kada se danas pogledaju procene resursa i naučni radovi, postaje jasno da u tim pričama nije bilo malo istine.
To ne znači da su geolozi još sedamdesetih godina znali svaku buduću tonu rude. Nisu. Nisu mogli da znaju ni precizne granice budućih nalazišta. Ali su znali dovoljno da razumeju strateški značaj regiona. Znali su da Bor i Majdanpek nisu obični rudnici. Znali su da se radi o prostoru koji će još dugo biti predmet istraživanja i razvoja.
Upravo zato današnja rasprava ne bi trebalo da se vodi oko toga da li se znalo za bogatstvo. To više nije ozbiljno pitanje. Mnogo važnije pitanje jeste šta je država uradila sa tim saznanjem.
Kako je strateški resurs postao finansijski problem
Tu dolazimo do dela priče koji je mnogo manje prijatan.
Ako je Srbija znala da poseduje jedno od najvrednijih rudnih područja Evrope, kako je moguće da je kompanija koja upravlja tim resursom godinama tonula u dugove? Kako je moguće da je država dozvolila da strateški resurs postane finansijski teret?
Odgovor se ne može svesti na jednu vladu niti na jedan politički period. Problemi RTB Bora gomilali su se decenijama. Loše upravljanje, politička kadrovanja, nedovoljne investicije i odlaganje ozbiljnih reformi pretvorili su kompaniju u problem koji je postajao sve teži za rešavanje.
Ono što posebno privlači pažnju jeste činjenica da se tokom tog perioda gotovo nikada nije vodila ozbiljna javna rasprava o dugoročnoj vrednosti rudnih resursa. Fokus je uglavnom bio na tekućim problemima. Raspravljalo se o platama, dugovima, subvencijama i gubicima. Mnogo manje se govorilo o tome šta zapravo leži ispod zemlje.
To je možda najveća greška cele priče.
Jer kada država godinama posmatra strateški resurs prvenstveno kao problem, a ne kao razvojnu šansu, ona vremenom gubi pregovaračku poziciju. Umesto da pregovara iz snage, počinje da pregovara iz potrebe.
Upravo se to dogodilo sa Borom. U trenutku kada su započeli ozbiljni pregovori o strateškom partnerstvu, država više nije nastupala kao vlasnik jednog od najvrednijih rudnih sistema Evrope. Nastupala je kao vlasnik kompanije koja hitno traži rešenje.
A to nije ista pozicija.
Da li je Srbija pregovarala iz snage ili iz očaja
Kada je kineski Zijin izabran za strateškog partnera, vlast je isticala da je reč o najboljoj ponudi na stolu. U formalnom smislu, to je verovatno tačno. Ponuda je uključivala dokapitalizaciju, investicije i rešavanje dela dugova. Za državu koja je tražila brz izlaz iz problema, takva ponuda bila je veoma privlačna.
Međutim, ovde treba postaviti pitanje koje se često izbegava. Da li je najbolja ponuda ujedno i najbolji mogući ishod?
To nije isto.
Ako pregovarate iz pozicije slabosti, najbolja ponuda koju dobijete možda je daleko od onoga što biste mogli da ostvarite da ste pregovarali iz pozicije snage. Upravo zato danas mnogi ekonomisti i analitičari ne raspravljaju toliko o samoj kineskoj ponudi. Raspravljaju o okolnostima u kojima je ona prihvaćena.
Jer postoji velika razlika između prodaje iz izbora i prodaje iz nužde.
Kada pogledamo kako danas izgleda proizvodnja u Boru, kako rastu cene zlata i bakra i kakve se procene rezervi objavljuju, sasvim je razumljivo što deo javnosti smatra da je Srbija mogla da postigne povoljnije uslove. Možda veći državni udeo. Možda drugačiju raspodelu budućih koristi. Možda snažnije mehanizme zaštite nacionalnog interesa.
Na ta pitanja danas više niko ne može dati konačan odgovor. Ali sama činjenica da se ona postavljaju pokazuje da dilema nije nestala.
Naprotiv, postala je veća nego što je bila 2018. godine.
Korupcija nije jedino moguće objašnjenje
Kada god se u Srbiji pomene posao vredan milijarde dolara, javnost gotovo automatski počinje da govori o korupciji. To je razumljivo. Istorija regiona puna je primera zbog kojih građani imaju razloga za nepoverenje.
Ipak, ozbiljna analiza mora da napravi razliku između sumnje i dokaza.
Za tvrdnje o mitu ili korupciji u slučaju Bora ne postoje javno dostupni dokazi koji bi takve optužbe potvrdili. Zato bi bilo neodgovorno predstavljati ih kao činjenice.
Ali postoji nešto što je možda čak i važnije od pitanja korupcije.
Postoji mogućnost da problem nije bio kriminal, već odsustvo dugoročne strategije.
To je mnogo neprijatnija mogućnost nego što izgleda na prvi pogled.
Jer korupcija podrazumeva pojedinca koji je doneo lošu odluku iz lične koristi. Nedostatak strategije podrazumeva sistem koji nije umeo da prepozna i zaštiti sopstveni interes.
Ako je Srbija zaista godinama znala kakav potencijal poseduje, a ipak nije uspela da izgradi poziciju iz koje bi pregovarala kao ravnopravan partner, onda se problem ne završava na jednom ugovoru. Onda govorimo o mnogo dubljem pitanju državne sposobnosti.
Takva mogućnost trebalo bi da zabrine svakog!
Račun koji će stizati decenijama
Najveća zabluda u vezi sa Borom jeste uverenje da je priča završena onog dana kada je potpisan ugovor.
U stvarnosti, tada je tek počela.
Prava vrednost cele odluke neće se meriti novcem koji je tada uplaćen. Neće se meriti ni političkim poenima osvojenim na konferencijama za štampu. Meriće se količinom rude koja će biti izvađena tokom narednih decenija. Meriće se profitom koji će biti ostvaren. Meriće se odnosom između onoga što je Srbija dobila i onoga što je mogla da dobije.
Zbog toga pitanje Bora nije pitanje prošlosti.
To je pitanje budućnosti.
Ako se jednog dana pokaže da je Srbija za kratkoročnu stabilnost prepustila previše dugoročne vrednosti, onda najveći problem neće biti Kina. Problem će biti činjenica da je država znala koliko je velika karta koju drži u rukama, a ipak je odigrala kao da nema mnogo izbora.
Upravo zato rasprava o Boru ne jenjava. Ne zato što ljudi ne vole strane investicije. Ne zato što ne razumeju potrebu za kapitalom. Već zato što se iza cele priče krije jednostavno pitanje na koje niko još nije dao ubedljiv odgovor.
Ako se za bogatstvo istočne Srbije znalo decenijama, zašto Srbija danas izgleda kao zemlja koja je pregovarala kao da to bogatstvo tek treba da otkrije?
