Srbija ne treba da uđe u Evropsku uniju kao čovek koji oblači skupo odelo preko prljave košulje. Na papiru bi to izgledalo kao uspeh. U praksi bi moglo da ostane isto ono društvo koje ne veruje institucijama, ne veruje policiji, ne veruje sudu i ne veruje da se bilo šta veliko dešava bez dogovora iza zatvorenih vrata.
Zato pitanje nije samo da li Srbija treba u EU. Pitanje je mnogo neprijatnije. Šta tačno ulazi u EU? Država ili prazna ljuštura? Građani ili jeftina radna snaga? Institucije ili partijska improvizacija sa evropskom zastavicom na zidu?
Evropska unija se u Srbiji često prodaje kao završetak istorije. Uđeš, dobiješ standard, pravila, normalnost i osećaj da si konačno stigao. Ali stvarnost je tvrđa. Srbija prvo mora da pogleda u sopstvenu kuću. Tamo je najviše prašine.
Prvo se čisti kuća, pa se zove gost
Pavle Grbović je u “Utisku nedelje” rekao da nijedna promena nakon smene vlasti neće biti moguća bez reforme bezbednosnog sektora, a da je to nemoguće bez EU. Ta rečenica je važna jer pogađa nerv države. Ali ona se može čitati i potpuno suprotno od namere.
Ako Srbija ne može sama da reformiše službe, policiju i bezbednosni aparat, onda problem nije samo u tome što još nije u EU. Problem je što država ne vlada sobom. To je mnogo ozbiljnije. Takva država ne traži partnera, nego staratelja. Ne traži članstvo, nego protezu.
Uređena država prvo zna ko nosi uniformu, kome odgovara služba i gde prestaje politika. Kod nas se to često ne zna. Ili se zna, ali se o tome ćuti. Zato je opasno kada se EU predstavlja kao spoljni usisivač koji će počistiti ono što domaće društvo ne sme da dotakne. Bezbednosni sistem se ne popravlja deklaracijom. On se popravlja voljom, odgovornošću i spremnošću da se razmontira ono što je godinama služilo moći, a ne zakonu.
Srbija ne treba prvo da uđe u EU da bi postala država. Srbija prvo mora da postane država da bi uopšte imala šta da unese u bilo koji savez. Inače će evropski put postati još jedan papir. Lepo izgleda na konferenciji. Ne menja život čoveka koji zna da zakon ne važi isto za sve.
Tu se vidi prvi razlog za oprez. EU članstvo nije zamena za kičmu. Ako je nemaš, nijedna zastava ti je neće nacrtati.
Evropa donosi standarde, ali i tuđe kulturne ratove
Drugi problem je manje praktičan, ali jednako opasan. EU ne dolazi samo kao tržište, fondovi i urednije administrativne procedure. Ona dolazi i kao politički jezik. Taj jezik sve češće nosi kulturne ratove koji su nastali u drugačijim društvima, sa drugačijom istorijom i drugačijim ranama.
To ne znači da Srbija treba da gazi ljudska prava. Naprotiv. U normalnoj državi svaki čovek mora imati zaštitu od nasilja, poniženja i institucionalne samovolje. Ali jedno je štititi čoveka. Drugo je uvoziti čitav paket ideoloških bitaka, etiketa i moralnih panika koje društvo dele na tabore. Posle EuroPride-a u Beogradu jasno se videlo da se Srbija lako pretvara u tuđi poligon za kulturni sukob.
Srbija već ima previše svojih podela. Ima podele oko Kosova, rata, crkve, komunizma, nacionalizma, građanske opcije, Rusije, Amerike i vlasti. Dodati na to još jedan uvozni rat znači doliti benzin u društvo koje već gori na suvo.
Treći razlog se nadovezuje na taj. EU često govori jezikom vrednosti, ali na terenu radi jezikom interesa. Najbolji primer je Jadar. Kada se priča o Srbiji, govori se o vladavini prava. Kada se priča o litijumu, govori se o baterijama, lancima snabdevanja i evropskoj industrijskoj sigurnosti.
Nedavno je objavljeno da nemački savetnik godinama savetuje Aleksandra Vučića, dok ga plaća nemačka vlada, uz važne veze sa projektom Jadar. Istovremeno, EU i Srbija su potpisale strateško partnerstvo o održivim sirovinama, baterijama i električnim vozilima. To ne mora automatski značiti zaveru. Ali znači da Evropa prema Srbiji nema samo principe. Ima i računicu.
A kada se principi i sirovine sudare, mali narodi moraju biti naročito oprezni. Litijum nije apstraktna evropska vrednost. To je zemlja, voda, selo, njiva i život ljudi koji ne žele da im neko objašnjava žrtvu preko PowerPoint prezentacije.
Ratna logika i reforma koja ostaje samo na papiru
Četvrti razlog je Ukrajina. Srbija ne mora da bira Moskvu da bi odbila briselsku ratnu logiku. To su dve različite stvari. Ruska invazija na Ukrajinu jeste brutalna činjenica. Ali iz toga ne sledi da Srbija treba da se veže za blok koji sve više razmišlja kroz naoružavanje, vojne kapacitete i dugotrajni sukob.
EU je već duboko uključena u vojnu podršku Ukrajini, uključujući obuku desetina hiljada ukrajinskih vojnika i finansiranje kroz Evropski mirovni fond. Sam naziv fonda zvuči skoro ironično. Mir se finansira oružjem. Odbrana se pretvara u novu evropsku industrijsku doktrinu. Granica između političkog saveza i ratne logistike postaje sve tanja.
Srbija ima dovoljno istorije da zna koliko mali narodi skupo plaćaju tuđe velike planove. Zato mora imati pravo da kaže da ne želi u kolonu. Ne zato što voli tuđu agresiju. Nego zato što ne želi da bude mali dodatak velikom evropskom naoružavanju.
Peti razlog je možda najopasniji jer zvuči najbezazlenije. To je reforma na papiru. Srbija već godinama zna da usvoji strategiju, napiše akcioni plan i otvori poglavlje. Ali običan čovek i dalje zna da veza često vredi više od zakona. Zna da institucija postoji na tabli, ali ne i u stvarnom životu.
Upravo tu EU put može postati savršena fasada. Analize o Zapadnom Balkanu godinama upozoravaju na stabilokratiju, odnosno sistem u kojem vlast glumi reforme, a spolja nudi stabilnost. To je idealan model za Balkan. Vlast dobije međunarodnu upotrebljivost. Građani dobiju obećanje. Suština ostane ista.
Zato Srbija ne treba slepo u EU. Ne treba ni slepo protiv Evrope. Srbija treba prvo sebi da odgovori šta želi da bude. Ako želi da bude uređena država, mora početi od policije, suda, univerziteta, medija i lokalnog čoveka. Ako želi samo evropsku nalepnicu, onda će dobiti uspeh koji lepo izgleda na papiru. I prazninu koja se oseća čim se zatvore kamere.
