BURBON

Muškarac koji danas ne razume osnove sajber bezbednosti nije opušten, nego nezaštićen. Novac, posao, privatnost i reputacija više ne stoje samo u novčaniku. Stoje u telefonu koji nosiš u džepu.

Nije svaki mir znak zrelosti. Nekad je to samo strah koji je naučio da govori tiho. Granica između strpljenja i kukavičluka počinje tamo gde čovek više ne čeka pravi trenutak, nego beži od neprijatne istine.

Ako Srbija u EU uđe kao pokvarena država sa lepom fasadom, to neće biti istorijski uspeh. Biće samo međunarodno priznanje naše unutrašnje praznine.

Kad se masa ne vidi dovoljno dobro, u pomoć priskaču službena matematika, patriotski kadar i poneka slika koja izgleda kao da je Beograd prošao kroz filter za kolektivnu halucinaciju.

Kada policija objavi broj ljudi bez metode, ona ne meri masu. Ona meri koliko javnost još pristaje da veruje autoritetu umesto dokazima.

Najopasniji trenutak u javnoj raspravi nastaje kada se pravo čoveka da živi mirno pretvori u zahtev da celo društvo misli isto.

Prazan uspeh nastaje kada čovek spolja dobije potvrdu, ali iznutra izgubi autonomiju, bliskost i osećaj da to što radi ima veze s njim.

Čovek koji viče bar pokazuje da nešto gori. Mnogo je teži onaj koji ćuti, funkcioniše, radi, plaća račune i govori da je sve u redu, dok mu se bes pretvara u nesanicu, cinizam, stegnutu vilicu i hladnoću prema ljudima koji mu nisu ništa krivi.

Lakše nam je da pomognemo strancu jer je ta pomoć čista, kratka i bez istorije. Bliska osoba nosi prošlost, očekivanja, dugove, stare povrede i obavezu koja ne prestaje kada se završi jedan gest.

Muzika koja traži malo strpljenja, ali zauzvrat daje atmosferu kakvu malo koji žanr ima.

Neko je tog dana prekinuo tišinu u Beogradu. Pitanje je samo da li zvukom, lažima ili strahom.

Škola nas je naučila da rešavamo zadatke, ali ne i da vodimo život. Naučila nas je datume, formule i definicije, ali ne i kako da rasporedimo platu, razgovaramo o novcu u vezi, prepoznamo sopstvene obrasce ili tražimo pomoć pre nego što puknemo.