Kada društvena kampanja kroz šest srpskih gradova za sobom ostavlja kordone, otkazivanja, petarde, kamenice, privođenja i ozbiljne bezbednosne procene, možda problem više nije samo u „netolerantnom stanovništvu“. Možda treba pogledati i drugu stranu policijskog kordona. Ko je odlučio da se duboko konzervativnom društvu tolerancija objašnjava metodom koja iz grada u grad proizvodi sve više inata, sve manje razgovora i sve veću potrebu za policijom? Ako je to napredak, onda bi neko konačno morao da objasni zašto toliko liči na kontraefekat.
Diplomirana elita ne ruši režim ismevanjem njegovih glasača i deljenjem tuđih objava. Dok svoj autoritet pretvara u hranu za ego, vlast dobija upravo ono što joj najviše odgovara — obrazovane kritičare koji zabavljaju istomišljenike, ali ne menjaju ništa.
Zapad je čoveku dao gotovo neograničenu slobodu, a onda ga ostavio samog pred pitanjem šta sa njom da radi. Dok se rađa sve manje dece, poverenje u institucije slabi, a identitet postaje tema sa obaveznim fusnotama, Rusija makar pokušava da sačuva osećaj kontinuiteta, pripadanja i svrhe. Problem nije u tome što je Zapad izgubio moć. Problem je što sve češće izgleda kao civilizacija koja je zaboravila zbog čega bi trebalo da traje.
Izbori još nisu ni raspisani, a jedan kandidat već ima mesece kampanje, desetine televizijskih sati i državu koja svakodnevno proizvodi novu političku scenografiju. Ostalima će uskoro biti dozvoljeno da priđu startnoj liniji i svi ćemo se, reda radi, praviti da je trka upravo počela. U Srbiji, izgleda, izborna jednakost počinje tek onda kada favorit već vidi cilj.
SPS je odlučio da na izbore izađe sam, što u srpskoj politici otprilike znači da se bračni partner preseli na kauč, ali ostavi četkicu za zube u kupatilu. Posle četrnaest godina zajedničkog života sa SNS-om, socijalisti žele da provere koliko još vrede bez političkog supružnika pored sebe. Ne zato što su odjednom otkrili čari samačkog života, već zato što je pred novo venčanje ipak korisno znati koliki miraz unosite u brak.
Država počinje da nestaje mnogo pre nego što nestanu njene institucije. Dovoljno je da zakon prestane jednako da važi za vlast i građane, da tužioci počnu da razmišljaju o sopstvenoj bezbednosti, a javni novac postane stvar političke diskrecije. Tada više ne govorimo samo o lošoj vlasti, već o sistemu koji je počeo da jede samu državu iznutra.
Alpac Capital je preuzeo upravljačke poluge nad kompanijama iza N1, Nove, Radara i Danasa, ali pravo pitanje tek dolazi. U medijima se sloboda retko gubi jednim potezom. Mnogo češće prvo nestane poneko pitanje, zatim poneki naslov, a na kraju i hrabrost da se pogleda tamo gde moć ne želi da bude posmatrana. Zato će naredni potezi novih upravljača pokazati da li gledamo običnu poslovnu promenu ili početak mnogo dublje transformacije.
Srbi u Hrvatskoj imaju tri garantovana mesta u Saboru, dok Hrvati u Srbiji takvu političku sigurnost nemaju. Ali kada se sklone poslaničke fotelje i pogledaju incidenti, ćirilica, kulturni događaji i nerešena postratna pitanja, slika postaje mnogo neprijatnija za Zagreb. Prava manjine, na kraju, ne mere se samo zakonom — već cenom koju čovek plaća kada javno pokaže ko je.
Svoje volim, tuđe poštujem — ali ne prihvatam da poštovanje drugih znači odricanje od sebe. Ne moram da mrzim tvoj narod, kulturu, veru ili političko mišljenje da bih bez srama branio svoje. Tolerancija bez identiteta lako postaje samoponiženje, baš kao što patriotizam bez razuma može postati slepa mržnja.
Država i vlast nisu sinonimi, koliko god političkim partijama ponekad odgovaralo da tako izgledaju. Predsednik nije Srbija, Vlada nije država, a izborna pobeda nije vlasnički list nad institucijama. Vlast dobija mandat da upravlja, ne pravo da državu prisvoji. Kada se ta granica izbriše, građanin prestaje da bude kontrolor vlasti i polako postaje njen podanik.
Demokratsko nazadovanje ne počinje kada neko zaključa parlament i pošalje vojsku na ulice. Počinje mnogo ranije, dok izbori još postoje, institucije nose ista imena, a građani veruju da se ništa presudno nije promenilo. Demokratija tada ne umire pred našim očima. Ona se prazni iznutra, deo po deo, sve dok jednog dana ne ostane samo fasada sistema koji smo još navikli da zovemo slobodnim.
Srpski minimalac možda raste na papiru, ali njegova stvarna vrednost nestaje čim građanin stane pred kasu. Dok su zarade ostale duboko ispod evropskih, cene hrane stigle su gotovo do proseka Evropske unije — a posle toliko godina iste vlasti, taj raskorak više nije moguće predstavljati samo kao posledicu tržišta.
