U Srbiji se ponovo pojavljuje jedna neobična vrsta srpstva, ona koja čoveka prvo meri po mestu rođenja, pa tek onda po svemu ostalom. Nije dovoljno da si Srbin, važno je gde si rođen, odakle su ti roditelji i sa koje strane Save ili Drine je deda prvi put zaplakao. Ako je pogrešna obala, odmah nastaje sumnja. Ako je Krajina, Bosna, Hercegovina ili Slavonija, već se pojavljuje ona ružna reč „dođoš“, kao da čovek nije došao u državu svog naroda nego na tuđu vikendicu bez poziva. Još je bizarnije kada se uz to poteže teza da su Srbiju navodno oslobađali samo „Srbi iz Srbije“, pa se kao krunski dokaz priziva Solunski front. Zvuči patriotski dok se ne otvori istorija. Onda iz nje počnu da izlaze Bosanci, Hercegovci, Ličani, Kordunaši, Sremci, Banaćani, Bačvani i Slavonci, ljudi koji pre rata često nikada nisu živeli u Kraljevini Srbiji, ali su se pod njenom zastavom borili kada je to značilo mnogo više od statusa na društvenoj mreži.
Kada je Srbiji trebalo ljudi, „dođoši“ nisu smetali
Mlađem čitaocu Veliki rat danas lako izgleda kao gomila crno-belih fotografija, šinjela i datuma iz udžbenika, ali Srbija je između 1914. i 1918. prošla kroz iskustvo koje je teško zamisliti. U rat je ušla već iscrpljena balkanskim ratovima. Austrougarsku je zaustavila na Ceru, potom prošla krvave borbe na Drini i odnela veliku pobedu na Kolubari, ali je cenu platila ogromnim gubicima i epidemijom tifusa. Sledeće godine situacija je postala gotovo bezizlazna. Sa severa i zapada napale su nemačke i austrougarske snage, sa istoka Bugarska, pa su se vojska, kralj, vlada i veliki broj civila povukli preko Crne Gore i Albanije prema Jadranu. Preživeli su evakuisani uglavnom na Krf, gde je srpska vojska praktično sastavljana ponovo.
Tu nastaje činjenica koja današnjim geografskim čistuncima srpstva prilično kvari priču. Srbija je bila okupirana i više nije imala slobodnu teritoriju iz koje bi normalno mobilisala nove vojnike, pa su jedan od najvažnijih izvora popune postali upravo Srbi austrougarski podanici i dobrovoljci iz iseljeništva. U Rusiji je 1916. formirana Prva srpska dobrovoljačka divizija, zatim Druga, a potom i šire dobrovoljačke formacije. Među tim ljudima bilo je mnogo Srba iz Bosne, Hercegovine, Srema, Banata, Bačke, Baranje, Like, Korduna i Slavonije. Za Austrougarsku su oni bili potencijalni veleizdajnici. Ako bi pali u zarobljeništvo, mogli su platiti glavom, dok su njihove porodice mogle trpeti represiju, internaciju i gubitak imovine.
Dakle, nisu prema Srbiji kretali zato što se delio stan, posao ili mesto u upravnom odboru. Kretali su jer su je doživljavali kao svoju i onda kada ih je takav izbor mogao koštati svega. Tada niko dobrovoljcu iz Bosne nije tražio potvrdu da mu je pradeda rođen kod Kragujevca, niti je Ličaninu proveravao akcenat. Pitanje je bilo jednostavnije: možeš li da nosiš pušku i hoćeš li da kreneš? Danas, izgleda, imamo savršenije kriterijume. Ratni put više nije dovoljan, potrebna je i uredna genealogija.
Pribićević i Malobabić, ljudi iz vremena kada je srpstvo bilo skuplje
Milan Pribićević predstavlja gotovo idealan problem za savremenu teoriju autohtonog srpstva. Rođen je 1877. u Brodu na Savi, današnjem Slavonskom Brodu. Školovao se za austrougarskog oficira, a onda 1904. prelazi u vojsku Kraljevine Srbije. Ratovao je kod Kumanova i Bregalnice, zatim na Ceru, Gučevu i Kolubari, prošao povlačenje 1915. godine, a potom bio poslat u Sjedinjene Države da prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Dakle, čovek iz Broda, odrastao izvan Srbije, ne samo da ulazi u njenu vojsku nego kasnije preko okeana skuplja još ljudi spremnih da za nju ratuju. Danas bi mu možda prvo proverili akcenat, zatim mesto rođenja, pa onda velikodušno dozvolili da pokaže ratni put. Cer i Kolubara bi možda bili priznati kao olakšavajuće okolnosti.
Još je zanimljiviji Rade Malobabić. On nije u Srbiju došao kada su se delili stanovi, poslovi ili funkcije, nego u vreme kada se za vezu sa Srbijom mogla dobiti tamnica, a za pogrešan korak metak. Rođen je kao austrougarski podanik na prostoru Korduna. Još pre Velikog rata završio je među Srbima optuženim na Zagrebačkom veleizdajničkom procesu i osuđen je na pet godina teške tamnice zbog navodne velikosrpske delatnosti. Kasnije je postao jedan od važnih ljudi srpske vojne obaveštajne mreže u Austro-Ugarskoj. Njegovo ime ostalo je vezano i za kontroverzu oko Sarajevskog atentata. Povlačio se sa srpskom vojskom, stigao na Krf i potom u zaleđe Solunskog fronta, da bi 1917. bio osuđen na smrt zajedno sa Apisom i Ljubomirom Vulovićem. Streljan je od države za čiju je obaveštajnu službu radio, a presuda je decenijama kasnije poništena.
Pre nego što nekog Srbina preko Save ili Drine nazovemo „dođošem“, možda bi vredelo setiti se koliko su puta ti „dođoši“ prema Srbiji dolazili noseći glavu u torbi, a ne kofer u gepeku. Pribićević i Malobabić nisu bili usamljene biografije. Bili su deo šireg prečanskog sveta koji je sa Srbijom održavao političke, nacionalne i obaveštajne veze mnogo pre 1914.
Od prečanskih mreža do dobrovoljaca koji su prešli Atlantik
Veza Malobabića sa Pribićevićima dodatno pokazuje da ne govorimo o nekoliko slučajnih ljudi. Adam i Valerijan Pribićević našli su se sa njim među optuženima na Zagrebačkom veleizdajničkom procesu, dok je Milan već bio u srpskoj vojsci. Postojala je čitava mreža prečanskih Srba koja je godinama pre Velikog rata održavala veze sa Srbijom. Kada je rat počeo, te veze nisu nestale, već su postale jedan od temelja dobrovoljačkog pokreta. Zato Srpska dobrovoljačka divizija u Rusiji nije pala sa neba. Pre nje su već postojali ljudi koji su Srbiju smatrali svojom iako njena granica nije prolazila pored njihove kuće.
Ako Pribićević i Malobabić nekome još nisu dovoljni, tu su Vajagići iz Bosanske Krajine. Deo porodice otišao je u Ameriku i mogao je evropski rat posmatrati sa veoma pristojne udaljenosti. Nisu. Devetorica braće krenula su iz Amerike prema Solunskom frontu, a u široj porodici bilo je još dobrovoljaca. Neki su pristizali iz SAD, drugi iz ruskog zarobljeništva. Risto i Lazar Vajagić odlikovani su Karađorđevom zvezdom. Teško je naći bolji primer apsurda današnjeg lokalšovinizma. Čovek iz Bosanske Krajine pređe Atlantik da bi stigao do srpske vojske, a danas bi ga neko možda pitao ima li uredno prijavljeno prebivalište i koliko generacija unazad porodica živi u Srbiji.
Tu je i Mostarac Risto Duždević Toholj, dobrovoljac i oficir srpske vojske. Prošao je povlačenje, stigao do Krfa, a potom bio upućen u Odesu, gde je učestvovao u Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji. Komandovao je četom u kojoj su uglavnom bili Hercegovci i poginuo 1916. u borbama u Dobrudži. Bio je iz Mostara, ali srpskoj vojsci to očigledno nije predstavljalo nepremostiv problem. Kada je trebalo ginuti, Hercegovac je bio Srbin. Kada danas treba izneti mišljenje o Srbiji, pojedini bi njegovom potomku možda objasnili da se vrati preko Drine. Zanimljiva evolucija patriotizma: nekada se pripadnost dokazivala odlaskom na front, danas se, izgleda, potvrđuje izvodom iz katastra.
Solunski front nije argument protiv „prekodrinskih“ Srba
I sam Solunski front vredi razumeti pre nego što se njime maše u političkoj raspravi. Posle oporavka na Krfu srpska vojska je 1916. prebačena severno od Soluna. Vodila je teške borbe, osvojila Kajmakčalan i ponovo stupila na prostor svoje države. Front je potom dugo mirovao, sve do septembra 1918, kada počinje veliki proboj. Srpske jedinice bile su među glavnim udarnim snagama. Posle sloma fronta krenule su prema severu neverovatnom brzinom. Bugarska je izašla iz rata, Niš je oslobođen u oktobru, a 1. novembra srpska vojska je ušla u Beograd.
To jeste podvig srpske vojske i naroda Kraljevine Srbije i niko razuman nema razlog da tu žrtvu umanjuje. Ali upravo zato je smešno taj isti Solunski front koristiti kao dokaz da su Srbiju oslobađali samo ljudi čije su porodice vekovima živele unutar današnjih granica Srbije. Vojska koja se vraćala kući bila je vojska države Srbije, ali u njenoj ratnoj priči bili su i dobrovoljci rođeni u Bosni, Hercegovini, Krajini, Slavoniji, Sremu, Banatu, Bačkoj i drugim krajevima. Kada je trebalo popuniti rovove, granica na Drini nije bila granica srpstva.
Tu se krije gotovo savršen istorijski autogol današnjih lokalnih čistunaca. Pozivati se na Solunski front da bi se Srbima preko Save i Drine osporilo pravo na Srbiju isto je kao pozivati se na brodski dnevnik da biste dokazali da more ne postoji. Upravo taj front pokazuje koliko su državna granica i nacionalni osećaj tada bili različite stvari. Srbija je trebala ljude, a ljudi izvan Srbije su dolazili. Neki iz austrougarskih krajeva, neki iz ruskog zarobljeništva, neki preko okeana. Niko ih nije pitao jesu li „odavde“. Pitao ih je rat. Srpska vojska je posle proboja za nekoliko nedelja prešla stotine kilometara, vraćajući se u zemlju iz koje se tri godine ranije povukla. U tim kolonama nije stajala komisija sa spiskom podobnih prezimena, nego vojska kojoj je svaki čovek bio potreban.
Srbija nije privatna vikendica sa naslednim pravom ulaska
Niko normalan ne tvrdi da je Srbin iz Krajine veći Srbin od Šumadinca, niti da je Hercegovac automatski veći patriota od Beograđanina. To bi bila ista glupost samo okrenuta na drugu stranu. Problem počinje kada se poreklo koristi kao dokaz političke ili nacionalne nepodobnosti. Tada „dođoš“ više nije bezazlena lokalna dosetka, nego lokalni šovinizam. Posebno je odvratno kada se ta reč upućuje ljudima koji su u Srbiju stigli kao izbeglice, ostavljajući kuće, zemlju, grobove i čitave živote iza sebe. Nisu došli zato što im je nedostajala beogradska gužva. Bežali su. A onda njihovo dete ili unuče trideset godina kasnije čuje da je „dođoš“. Pa gde tačno treba da ode?
Možda bi trebalo osnovati Ministarstvo autohtonog srpstva. Na prvom šalteru izvod iz matične knjige rođenih, na drugom rodoslov do Karađorđa, na trećem potvrda da nijedan predak nije bez dozvole prelazio Savu ili Drinu. Krajišnici bi imali poseban ulaz, Hercegovci dva svedoka, a Bosanci tri generacije uredno prijavljenih predaka. Milan Pribićević bi pao kod mesta rođenja. Radu Malobabiću možda bi priznali tamnicu kao privremenu potvrdu podobnosti, a Vajagićima Solunski front kao olakšavajuću okolnost.
Najveća laž lokalnog šovinizma jeste ideja da je Srbija kroz istoriju bila zatvoren projekat ljudi rođenih unutar njenih granica. Nije. Srpska istorija puna je ljudi koji su Srbiju smatrali svojom pre nego što su njene granice stigle do njihovih kuća. Neki su za tu ideju plaćali zatvorom, drugi imovinom, treći životom. Zato pre nego što sledećeg Srbina iz Krajine, Bosne, Hercegovine ili Slavonije nazovete „dođošem“, otvorite istoriju. Možda ćete tamo pronaći čoveka iz Broda u srpskoj uniformi, Kordunaša u srpskoj obaveštajnoj mreži, Mostarca koji gine kao srpski oficir i Krajišnike koji napuštaju Ameriku da bi stigli na front. Moglo bi vam se dogoditi nešto neprijatno: da shvatite da su ti „dođoši“ bili dovoljno domaći da za Srbiju robijaju, ratuju i umiru. A onda će biti mnogo teže objasniti njihovim potomcima zašto danas nisu dovoljno domaći da u njoj žive.
