Kada bolnica kupuje opremu ili grad naručuje autobuse, izbor dobavljača deluje kao administrativni posao. Iza takve odluke, međutim, ostaju radna mesta, proizvodnja, održavanje i zavisnost od rezervnih delova. Najniža početna cena ne pokazuje uvek koliko će nabavka koštati tokom narednih godina. Još manje govori šta se događa ako isporuke stanu.
Evropska komisija je 9. septembra 2026. predložila promenu pravila za to tržište, koje obuhvata približno 15 odsto evropskog BDP-a. Reforma još čeka pregovore Parlamenta i Saveta EU. Politička poruka „Kupuj evropsko“ zato opisuje nameru, a ne pravilo koje je preko noći počelo da važi.
Za Srbiju je posebno važno šta u toj poruci znači „evropsko“. Odgovor ne zavisi samo od geografije, zastave vlasnika ili adrese na fakturi.
Javni novac dobija izraženiju industrijsku namenu
Predlog objedinjuje tri direktive u jednu uredbu i predviđa povezivanje elektronskih sistema nabavki. Kvalitet bi načelno nosio najmanje 30 odsto bodova, odnosno 50 odsto kod radno intenzivnih ugovora. Odstupanje bi zahtevalo objašnjenje kako se kvalitet drugačije obezbeđuje. Evropska preferencija omogućila bi ograničavanje učešća ili povoljnije rangiranje određenih ponuda. Član 73 dopušta i odbijanje ponude sa manje od 50 odsto vrednosti poreklom iz EU ili obuhvaćene međunarodnim sporazumima. Takvi zahtevi morali bi biti unapred navedeni. To nije univerzalna obaveza da svaka nabavka sadrži polovinu robe proizvedene unutar EU.
Praktičan smisao promene najbolje se vidi na zamišljenoj nabavci gradskih autobusa. Jedna ponuda može biti jeftinija pri kupovini, ali zahtevati skuplje održavanje i duže čekanje delova. Druga može imati višu početnu cenu, uz dostupniji servis i pouzdaniju isporuku. Bez konkretnih podataka nije moguće unapred proglasiti pobednika. Upravo zato kriterijumi moraju objasniti šta se plaća i zašto. Poreklo proizvoda samo po sebi ne dokazuje kvalitet, kao što ni najniža cena ne dokazuje najbolju ukupnu vrednost. Razumna industrijska politika trebalo bi da ostavi prostor za takvo poređenje. U suprotnom bi građani mogli da finansiraju zaštitu proizvođača bez jasnog odgovora šta zauzvrat dobijaju. Isto pitanje važi za medicinsku opremu, softver i građevinske radove, iako se rizici između tih nabavki znatno razlikuju.
Otuda ozbiljna razlika između podrške domaćoj proizvodnji i povlastice bez odgovornosti. Veća sloboda naručioca može pomoći da se izabere dugoročno bolja ponuda. Može, ako je loše kontrolisana, olakšati i prilagođavanje uslova unapred poželjnom dobavljaču. To je mogući rizik primene, a ne dokaz da je namera reforme nameštanje tendera. Merilo bi trebalo da bude proverljivo obrazloženje odluke. Koliko vredi sigurnija isporuka? Koji trošak održavanja je uračunat? Da li ponuđači mogu da ospore bodovanje? Bez takvih odgovora, priča o evropskom interesu lako bi postala opravdanje za skuplju nabavku čija se korist ne vidi.
Kina već ima iskustvo sa zatvaranjem evropskih tendera
Za Kinu ova rasprava nije počela septembarskim predlogom. Evropska komisija je u junu 2025. odlučila da kineske kompanije isključi iz javnih nabavki medicinskih uređaja iznad pet miliona evra. Uspešne ponude smele bi da sadrže najviše 50 odsto kineskog sadržaja, uz izuzetke kada nema alternativnih dobavljača. Mera je obrazložena diskriminatornim pristupom evropskim ponuđačima i proizvodima na kineskom tržištu. U zvaničnom obrazloženju navedeno je da EU prema Kini nema obavezujuće obaveze otvaranja javnih nabavki. Reč je o posebnoj sektorskoj meri, odvojenoj od nove opšte reforme.
Na tom primeru može se objasniti politička logika reciprociteta. Država koja očekuje pristup tuđim javnim ugovorima suočava se sa pitanjem kako tretira strane ponuđače kod kuće. Evropsko obrazloženje jeste da otvorenost mora da funkcioniše u oba pravca. To obrazloženje treba pripisati Komisiji, umesto predstavljati ga kao konačnu presudu o čitavoj kineskoj privredi. Cena, konkurentnost i industrijska podrška zahtevaju proveru u konkretnom sektoru. Nije dovoljno pretpostaviti da je svaka kineska ponuda nepoštena zato što je jeftinija. Isto tako, evropska kompanija ne postaje efikasna samim tim što joj je konkurent ograničen. Za javnog naručioca ostaje obaveza da objasni odnos troška, dostupnosti i pouzdanosti onoga što kupuje.
Slučaj medicinske opreme otvara i pitanje granice ekonomske zaštite. Bolnici su potrebni uređaji koji mogu da stignu i rade onda kada su neophodni. Industrijski cilj mora da se razmatra zajedno sa tom potrebom. Izuzetak za odsustvo alternativnih dobavljača pokazuje zašto jednostavna parola ne može zameniti razrađeno pravilo. Potpuno zatvaranje tržišta, bez obzira na raspoloživu ponudu, moglo bi da optereti upravo ustanove koje javni novac treba da podrži. Za Srbiju je pouka praktična: treba proveravati uslove konkretnog tendera i proizvoda. Iz jedne mere protiv kineskih medicinskih uređaja ne može se izvesti zaključak da je zatvoren svaki evropski posao sa kineskim učešćem.
Srbija ima ugovornu prednost, ali poreklo ostaje važno
Srbija ima drugačiju pravnu polaznu tačku. Član 76 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predviđa pristup srpskih kompanija evropskim javnim ugovorima pod tretmanom koji nije nepovoljniji od evropskog. Odredba obuhvata srpske kompanije bez obzira na to da li su osnovane i u EU. Za komunalni sektor postoji dodatni uslov vezan za uvođenje odgovarajućih evropskih pravila u Srbiji. Pravo pristupa zato proizlazi iz ugovora, uz njegov obuhvat i uslove. Nije dovoljno Srbiju svrstati među isključene zemlje samo zato što nije članica Unije.
Ipak, pravo firme da konkuriše i poreklo ponuđenog proizvoda predstavljaju odvojena pitanja. Predlog za poreklo robe upućuje na nepreferencijalna carinska pravila, a za ponuđače na posebna pravila o njihovom poreklu. Iz toga sledi da sama faktura iz Srbije ne rešava status sadržaja ponude. Zamišljeni distributer kineske opreme i proizvođač sa stvarnom proizvodnjom u Srbiji zahtevaju različitu proveru. Ni kinesko vlasništvo samo po sebi nije dovoljno da se određena fabrika unapred proglasi isključenom. Moraju se utvrditi činjenice o poslovanju, proizvodu i konkretnom ugovoru. Zaključak o pojedinačnoj kompaniji bez tih podataka bio bi nagađanje. Posebno bi bilo neodgovorno na osnovu naslova reforme obećavati investitorima neograničen pristup evropskim tenderima preko Srbije.
Moguća prilika za domaću privredu nalazi se u dokazivoj proizvodnji i pouzdanom učešću u lancima snabdevanja. To je ekonomska mogućnost, bez garancije da će se porudžbine automatski preseliti. Evropski kupac morao bi da vidi šta dobija od konkretnog partnera. Rok isporuke, održavanje, dokumentacija i kapacitet da se ugovor izvrši mogu biti važniji od promotivne priče o strateškom položaju. Za manju firmu korisniji bi bio jasan odgovor o uslovima učešća nego opšta poruka da se otvara ogromno tržište. Ugovorno pravo je početak. Za posao su potrebni proizvod, ljudi, finansiranje i ponuda koja može da izdrži poređenje sa konkurencijom. Reforma sama po sebi ništa od toga ne obezbeđuje.
Reciprocitet otvara pitanje srpskih ugovora
Najosetljiviji deo priče nalazi se u načinu na koji Srbija dodeljuje sopstvene poslove. U izveštaju Komisije za 2025. navodi se da primena međudržavnih sporazuma sprečava evropske firme da učestvuju u velikim infrastrukturnim projektima. Za 2024. evidentirano je 5,7 milijardi evra ugovora izuzetih od primene Zakona o javnim nabavkama. Međudržavni sporazumi činili su približno 1,2 milijarde, odnosno 21 odsto prijavljenih izuzetaka. To nisu podaci o vrednosti kineskih poslova. Izveštaj te iznose ne razvrstava na takav način.
Član 72 novog predloga predviđa mogućnost ograničavanja ugovorne pokrivenosti zbog kršenja reciprociteta ili odgovarajućih bezbednosnih razloga. Kada se ta odredba uporedi sa primedbama Srbiji, pojavljuje se stvaran razlog za pažnju. Ne postoji osnov da se iz toga najavi kazna srpskim firmama. Postoji pitanje kako će Srbija braniti prava svojih ponuđača ako se osporava otvorenost njenog tržišta. Takva rasprava mogla bi da pogodi i preduzeća koja nemaju veze sa spornim ugovorima. Upravo zato transparentnost domaćih nabavki nije samo tema državnih revizora i pristupnih pregovora. Ona može postati deo uslova pod kojima privreda traži pristup poslovima u inostranstvu. To je moguća posledica predložene politike, a ne odluka koja je već doneta.
Za ozbiljnu domaću raspravu zato bi bili potrebni konkretni odgovori o ugovorima, izuzecima i mogućnostima konkurisanja. Koliko poslova ostaje dostupno različitim ponuđačima? Kako se obrazlaže izbor partnera? Ko može da ospori odluku i dobije delotvornu zaštitu? Ista pitanja imaju smisla i kada je dobavljač evropski, kineski ili domaći. Evropska preferencija ne daje Srbiji opravdanje za netransparentnost, kao što evropsko poreklo ne oslobađa ponuđača odgovornosti za cenu i kvalitet. Predlog tek ulazi u pregovore, pa nema razloga za proglašavanje konačnih pobednika. Vreme do njegovog usvajanja ima korisniju namenu: razjasniti prava domaćih firmi i urediti praksu kojom država pokazuje da reciprocitet prihvata i kada sama bira kome će platiti posao.
